The Human Centipede II (Full Sequence) (2011)

Žanr: Kriminalistički | Drama | Horor

Režija: Tom Six

Glumci: Laurence R. Harvey, Ashlynn Yennie, Maddi Black...

Priča:

Inspirisan radom fiktivnog doktora Heitera, poremećeni usamljenik Martin sanja o tome da napravi stonogu od 12 ljudi i kreće da ostvari svoju fantaziju. 

Moj osvrt:

Kada sam pisao o prvom delu filma, ovaj blog je bio na svojim počecima tako da uz standardno slabe tekstove, nisam puno ni analizirao ideje filmova. Sama ideja ljudske stonoge je dovoljno bolesna da privuče pažnju. Nekako, ona mi zvuči kao oni stari monster filmovi koje sam rado gutao kao klinac. Ono što smo dobili od prvog dela bila je potpuno jadna priča sa idiotima umesto likova i scenarista. Tom Six jeste napravio nešto bolesno, to stoji. Ovaj nastavak je najavio kao još bolesniji. Što se toga tiče, prvi deo kada se uporedi sa ovim deluje kao filmić za dečicu. Ovo je toliko bolesno da ako niste gledali Srpski Film, biće vam potpuni šok i verovatno i najbolesnija stvar koju ste videli u životu.

Koliko god to mnogi osporavali, Srpski Film je ostvarenje napravljeno sa ogromnim mudima i velikom inteligencijom. Preterali jesu, ali su dostavili ono što treba. Ovaj film je takođe napravljen sa velikim mudima, ali se ona nalaze tamo gde bi mozak morao biti. Za razliku od prvog dela koji se samo bavi tom stonogom, ovde imamo razvoj jednog lika pa tek onda bavljenje tom jezivom kreaturom. U prvom delu smo imali doktora budalu, ovde imamo zaostalu budalu koja je opsednuta filmom The Human Centepiede. On je maleni, astmatični debeljko koji još kenja u gaće i plače kada mama viče na njega. Možete zamisliti onda na šta liče njegove operacije. On radi kao čuvar na parkingu gde pronalazi svoje žrtve. Naravno, dok on polako onesvešćuje/ubija jednu po jednu, niko drugi ne bane na parking, bilo da je dan ili noć. Već dobro znate da ne trpim ovakve bulšitarije pa ću vam izneti još koju. 

Lik je naravno opsednut i "glumicom" iz prvog dela filma pa je poziva na lažnu audiciju za film Kventina Tarantina. Sjajna ideja. Kako se samo nisam setio toga ranije? Znači posle pisanja ovog posta, telefon u ruke i moj plan da upoznam Šarliz Teron, Milu Jovović, Mišel Rodrigez i Dajanu Lejn će se konačno ostvariti bu ha ha ha ha ha. Mislim da vam je već prilično jasno kakvi moroni su pisali ovaj scenario. U prvih sat vremena debeljko prikuplja svoje žrtve a film se bavi i njegovim životom. Ima tu i scena koje su i gledljive ali sve u svemu ceo film je jedva podnošljiv za gledanje. Jedina donekle pozitivna stvar je bolesna atmosfera koja je potkrepljena odsustvom boja i odvratnim ali upečatljivim soundtrackom. 

Kada već dođe do tog stonoga dela, tu imamo gomile odvratnosti i šokova. Ko se loži na ove stvari koje bez i malo mozga igraju na tu kartu, neka izvoli. Ovde ima vazda bljuvotina za gledanje. Kao ljubitelj horora i bolesnih stvari, nemam ništa protiv toga, ali ovo je i više nego besmisleno.

Zanimljivosti:

Film je originalno snimljen u boji ali je Tom Six odlučio da ga edituje i promeni u crno-beli. Jedina boja koja se vidi je braon, pa vi sada braćo i sestre pretpostavite šta je to ovde imalo boju. Kada se Laurens R. Harvi pojavio na audiciji (gde ga nađoše ovakvog), Tom Six je tražio od njega da siluje stolicu što je ovaj uradio. 

Naj scena:

Hranjenje prave stonoge i sukob sa susedom.

Moja ocena: 1/10

Wir sind die Nacht (2010)

Alternativni Naziv: We Are The Night

Žanr: Ljubavni | Drama | Fantastika | Horor

Režija: Dennis Gansel

Glumci: Karoline Herfurth, Nina Hoss, Jennifer Ulrich...

Priča:

U Berlinu, policajac ispituje slučaj u koji su umešane tri vampirke koje su upravo dobile svog najnovijeg člana.

Moj osvrt:

Film počinje finom muzičkom sekvencom u kojoj se vidi lik jedne od vampirki kroz istoriju. Ko je ona, šta je značila kroz istoriju, ko je bila, zašto se nalazi na nekim umetničkim delima - nećete saznati. Potom sledi scena u avionu gde su vampirke poubijale sve. Zanimljivo je kako je svako od tih ljudi u svom sedištu. Meni je nekako teško da poverujem da bi svi ostali u svojim sedištima čekajući da budu izujedani iako nemaju baš veliku opciju gde bi se kretali. Ali ok, zanemarite ovaj propust. One uskoro dobijaju novog člana, našeg glavnog karaktera u filmu, Lenu (na slici). 

Glavna vampirica bira koga će pretvoriti u vampira po lepoti očiju. Sama kaže da je Lenu tražila stotinama godina. Zašto je baš takvu tražila, zašto je ona bitna, da li je za nešto potrebna - nećete saznati. Lena je ujedena za vrat i postala je vampir. Ljudi koji su kasnije ujedeni za vrat, umrli su i nisu postali vampiri - nikada nećete saznati zašto. Kada Lena postaje vampir, ove simpatične Nemice se vozikaju besnim automobilima uz muziku, piju krv iz čašica, igraju se, provode, šetaju po zidovima. Čemu služe ovi MTV spotovi - veze nemam. I onda nam je servirano čemu sve to. Prvo je Leni pričano kako je cool biti vampir jer možeš da udaraš po sexu, drogama, ekstremnim sportovima, rialiti emisijama i grand šou-ovima bez ikakvog lošeg uticaja po fizičko i mentalno zdravlje. Čitavih 5 minuta kasnije prikazana nam je druga strana. 

I onda i najnepažljiviji gledalac zna da će tema biti neostvarena ljubav između Lene i detektiva koja se rodila u dva minuta njihovog susreta kada su njegova mudašca bila u dodiru sa njenim kolenom i kada je uz njih i njegov nos nastradao. Hteli su da naprave ozbiljnu verziju Twilighta - napravili su besmislen film sa par simpatično snimljenih scena i finim nemicama. Twilight je barem pravljen za devojčice i zaista nemam nameru da hejtujem nešto što se ne trudi da bude ozbiljno. Ovo se trudi da bude ozbiljno a nije ni na nivou čak ni tog Twilighta. Jedino što ima ove fine Nemice...

Zanimljivosti:

Na tablicama Norinog automobila piše FU-CK 1. Reč "vampir" nije izgovorena u filmu. 

Naj scena:

Izlazak sunca. Možda bi ova scena bila i upečatljivija da je nisu nagovestili u prvoj polovini filma.

Moja ocena: 4/10

The Diary of Ellen Rimbauer (2003)

Žanr: Drama | Misterija | Horor
Režija: Craig R. Baxley
Glumci: Lisa Brenner, Steven Brand, Kate Burton...

Priča:
Elen, od svog muža kao svadbeni dar dobija kuću. Ni kuća ni muž nisu ono što je mlada Elen očekivala.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovaj film se nastavlja na seriju Rose Red. Ja, na žalost, to gledao nisam tako da ne mogu povlačiti neku paralelu niti pretpostaviti da li će se ovo fanovima serije svideti ili ne. Ako je neko među vama gledao seriju i film pa se zbog toga ne slaže sa nečim što sam izneo, kako bi drugim ljudima približili bolje ovo ostvarenje, neka ostavi keomentar, biću mu veoma zahvalan. 

Elem, ovo je pre svega drama. Mlado devojče očarano  i kako naši stari kažu "slepo kod očiju" udaje se za čoveka kome ne zna tamnu stranu. Ta tamna strana se sastoji u tome da čova voli prečesto da "razvija film". Kroz ceo film imamo duel devojčeta i tog čoveka, čas zbog jednih čas zbog drugih stvari. Oni se nastanjuju u kuću po imenu Rose Red, i ta kuća ima svoju narav. Na to nas samo povremeno podsete. Nekako, sve je u filmu nedovršeno. Malo se dešava jedno, pa malo drugo, pa malo treće. Kao da je svaka scena serija za sebe. Uopšte se ni na čemu ne potencira pa zbog toga ceo film je toliko mlak. Odjednom se saznaje da kuća ima svoju narav i sve vezano za to traje 2 minuta. 

Odjednom se saznaje da žene nestaju, i to traje u par scena po nekoliko minuta, pa naprasno saznamo da su ljudi tu u opasnosti pa minut kasnije oni kreću da beže... Kako možeš da napraviš ikakvu atmosferu kada sve na što se baziraš traje po nekoliko minuta, kada svaku bitnu stavku saopštiš i rešiš u par trenutaka. Onda opet, o mnogim stvarima se priča a ništa se ne vidi. Ok, razumem da nije postojao neki veliki budžet, ali mogli su barem par sekundi prikazati kako se nešto gradi na toj kući kada se već toliko potencira na tome. 

Opet, s obzirom na budžet, sve ovo izgleda lepo. Kuća, okruženje, scene, sve izgleda sasvim fino tako da većina stvari prija oku. Gluma je podnošljiva. Ono što može biti fina navlakušica za fanove, svi potenciraju kako je Stiven King scenarista ovog ostvarenja. To baš i nema veze sa istinom. Stiven King je samo napisao likove, ali čak i da je film rađen po nekom njegovom delu, to opet ne mora da bude garant uspeha. Nisam ni očekivao puno od ovoga, ali ipak je ovde bilo potencijala za nešto više. Ovako, ovo je jedan mlak filmić koji i nije tako loš za ubijanje vremena.

Zanimljivosti:
Glavnog batlera u filmu glumi Ridli Person po čijoj knjizi je film pravljen.

Naj scena:

Senke...

Moja ocena: 5/10

The Fly (1986)

Kod nas nazvan: Muva

Žanr: Naučna Fantastika | Horor

Režija: David Cronenberg

Glumci: Jeff Goldblum, Geena Davis, John Getz...

Priča:

Brilijantni naučnik posle eksperimenta koji je pošao po zlu, počinje da se transformiše u hibrid čoveka i muve.

Moj osvrt:

Tako se to radi. U prvom momentu filma naučnik poziva novinarku da joj pokaže svoj rad. U današnjim filmovima to bi se svelo na muvanje novinarke, pa malo maženja, pa možda i novinarkin sisić, pa bi radnja MOŽDA počela pola sata kasnije. Braćo i sestre, Kronenberg zna šta radi. U filmu praktično postoje tri glumca i ne postoji scena koja se ne bavi samom pričom. Originalna Muva je bila više detektivska priča koja se pretvorila u šok. 

Kronenberg je, moram priznati, nadmašio original napravivši vrhunski film. Ova verzija pre svega ima fenomenalan dramaturški aspekt. Film koji je prvenstveno zamišljen kao horor, predstavio nam je jednu od najpotresnijih i najupečatljivijih drama na filmskom platnu. Fizička i psihička transformacija Brandla, simpatičnog genijalca, je predstavljena majstorski. Kao što se on menja po fazama, tako i gledalac ne zna kada da ga mrzi, kada da ga se plaši a kada da ga sažaljeva. Za razliku od većine, Kronenberg ima onu stvar da nam dostavi pravi šok. Pre svega imamo jedno testiranje u kom se koristi majmun. Sudbina te životinje koja se pojavljuje na par sekundi će, siguran sam, šokirati svakog. Zaista ostavlja jeziv i upečatljiv utisak. Šta tek onda reći za likove. 

Sva tri lika koja se pojavljuju su na svoj način osakaćeni, što emotivno, što duhovno, što fizički. Kronenberg, bez imalo šminke, pokazuje i svetlu i tamnu stranu svakog od njih. Sve bi to bilo odlično, ali sumnjam da bi imalo ovoliki uticaj da završnica filma nije ovako genijalna. Ako gledam samo završnice horor filmova, pa čak i određene segmente, The Fly je lagano u samom vrhu. Sva smisao horora i sva smisao ljudske drame su pred nama u tih nekoliko minuta. Mnoge efektne scene se baziraju samo na jednoj stvari, bilo da je to emocija, strah, šok... Ovde imamo sve to sjedinjeno u savršenoj, emotivnoj, jezivoj i dramatičnoj sceni. 

Ne računajući nekoliko uloga od minut dva, u filmu se pojavljuju tri glumca i svo troje su sjajno izneli svoje uloge. Naravno, za nijansu ispred Džine Dejvis i Džona Geca je Džef Goldblum koji je savršeno ovekovečio lik Seta Brandla. Sve u svemu, pred vama je vrhunski film. Ne moram ni da pominjem da je ovo obavezno za pogledati.

Zanimljivosti:

Nekoliko scena je izbačeno zbog brutalnosti. U jednoj od njih, Brandl šalje babuna i mačku kroz teleport pri čemu je rezultat bio mutant ove dve životinje. Tu jezivu scenu možete pogledati ovde.  Brandl je tog mutanta ubio pomoću cevi. Posle ove scene je trebala biti snimljena i scena u kojoj bi Brandl napao beskućnicu, kiselinom joj rastopio lice i hranio se njenim telom. Tu bi na momenat samo došao svesti i shvatio šta radi. Ali kada je prethodna scena izbačena, odlučeno je da se ova i ne snima. Snimljen je i alternativni kraj u kom Veronika sanja kako se porađa i rađa dete sa prelepim krilima leptira. 

Kiselina koju je Brandl izbacivao napravljena je od meda, mleka i jaja. Stavljanje maske godlblumu trajalo je 5 sati. Originalno, film je trebao režirati Tim Barton a glavnu ulogu tumačiti Majkl Kiton. Pošto je pogledao neke od njegovih filmova, Skorzese je želeo da upozna Kronenberga. Posle njihovog upoznavanja, on je izjavio kako ga Kronenberg podseća na plastičnog hirurga. Zbog toga, Kronenberg je odlučio da se u ovom filmu pojavi u ulozi hirurga.  Rečenica "I'm saying I'm an insect who dreamt he was a man and loved it, but now that dream is over and the insect is awake," je posveta Francu Kafki. 

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 8/10

Don't Look Now (1973)

Žanr: Misterija | Triler | Horor

Režija: Nicolas Roeg

Glumci: Julie Christie, Donald Sutherland, Hilary Mason...

Priča:

Bračni par u žalosti zbog smrti njihove kćeri, u Veneciji sreće dve starije žene od kojih ih jedna upozorava na opasnost...

Moj osvrt:

Ako ste neko ko baš ni malo nema strpljenja sa filmovima nešto sporijeg ritma (recimo The Shining), onda spadate u grupu kojoj se možda neće dopasti ovaj film. Za sve ostale, ovo će biti remek delo. Na samom početku u jednoj estetski genijalnoj i prilično sablasnoj sceni vidimo nesrećni, potresan slučaj u kom bračni par gubi svoju kćer. Kasnije se oni sele u Veneciju gde počinju da se događaju čudne stvari. To je sve što vam mogu reći jer zaista ne želim pokvariti gledanje ovog sjajnog filma. 

Atmosfera se veliki adut. U svakoj sceni ona se gradi polako tako da svaki događaj, čak i onaj koji na prvi pogled ne deluje bitno, kao da nosi neko upozorenje. Same ulice Venecije deluju prilično sablasno. Dve žene koje se pojavljuju i koje unose mistiku u celu ovu priču su savršeno odigrale svoju ulogu. Mali savet: pažljivo slušaje sve razgovore kako vam ne bi promakla jedna bitna stvar. Film celu priču krčka na blagoj vatri povremeno dodajući po još jedan sastojak da bi se sve to na kraju pretvorilo u vrhunsko jelo za dušu i um. To radi na sličan način kao čuveni The Shining. Po mom skromnom mišljenju, ovaj film je za nijansu slabiji ali po meni ima nešto upečatljiviji kraj. 

U glavim ulogama su se našli prelepa Džuli Kristi i standardno odličan Donald Saterlend. Osim njihove očekivano sjajne glume, ovde bih izdvoijio i možda i najlepšu scenu vođenja ljubavi na filmu. Ponavljam, ako vam The Shining nije odgovarao zbog nešto sporijeg ritma, siguran sam da i ovaj film neće iz istog razloga. Ako vam taj sporiji ritam ne smeta, onda ovo svakako treba da se nađe na vašoj listi filmova za gledanje.

Zanimljivosti:

Čuvena scena vođenja ljubavi je zadnja dodata u scenario ali je prva snimana. Režiser je došao na tu ideju zato što su se dva glavna lika suviše raspravljala u toku filma. Cela ljubavna scena je bila improvizacija Džuli Kristi i Donalda Saterlenda koji su se na snimanju te scene i upoznali. Džuli Kristi je izjavila kako je bila preplašena zbog toga. 

Kako bi se izbegao X rejting, pola sekunde je izbačeno iz te scene. Donald Saterlend je nosio periku tokom celog filma. Britanski Filmski Institut je ovaj film rangirao kao 8. najbolji britanski film ikada a 18. najbolji film uopšte. U britanskim bioskopima ovaj film je prikazan zajedno sa čuvenim, genijalnim The Wicker Man-om.  Renato Skarpa nije znao engleski pa je sve svoje rečenice čitao ne znajući šta one znače. To je dobro došlo kako bi se pokazala nezainteresovanost njegovog lika. 

Naj scena:

Kraj. Pošto ne želim da vam odam ništa, sličica koju sam okačio nije sa samog kraja.

Moja ocena: 8/10

The Divide (2011)

Žanr: Naučna Fantastika | Triler | Horor

Režija: Xavier Gens

Glumci: Lauren German, Michael Biehn, Milo Ventimiglia...

Priča:

Preživeli od nuklearnog napada se skupljaju u podrumu zgrade. Kako vreme prolazi, tenzija raste...

Moj osvrt:

Ne dajte da vas imdb ocena zavara braćo i sestre, ovo je prilično jadan film. Kao i svaki očajan film, i ovaj će da doživi nekolicinu spoilera na ovom blogu. Na grad je pala nuklearka. Nekolicina morona je uspela da utrči u podrum i spasi se. Gomilu morona čine sledeći: Lik koji je snabdeo sklonište, da li je bio vidovit ili šta već, čak je i mašinicu za šišanje ubacio unutra. On je na početku tata. Imamo jedno devojče, čisto da neko bude glavni pozitivac. Pa imamo jednog morona koji je tu da nervira, njegovog polubrata da bude sušta suprotnost onom moronu i sva njegova uloga je da bude ranjen kako bi ono devojče glumilo Kosovku Devojku. Imamo najboljeg prijatelja onog morona, tačnije još jednog morona. Imamo verenika one devojčice koji je definitivno pogrešnog pola. Imamo i jednog tamnoputog lika koji je tu kao jedini smiren i razuman. I na kraju imamo ženu i dete. 

Od svih njih, tu su samo dvoje zaboravljenih glumaca, Majkl Bin i Rosen Arket. Ostali se pojavljuju tu i tamo u nekim filmovima, ali za njih je gluma misaona imenica. Za nekoliko dana svi su uspeli da polude, svi su pokazali zilion osobina. Ovako jadno napisane likove nisam video ni u porno filmovima. Svi glupavi šabloni gde je grupica ljudi izolovana i u opasnosti su ubačeni. Rasprave likova su teška uvreda inteligencije, zato braćo i sestre, ne morate ni slušati šta se priča jer za dva sata filma, praktično postoji 10 bitnih rečenica za celu priču. Ne želim ozbiljno da pišem o ovom filmu jer njegov kvalitet jedva da zaslužuje ovaj post. Previše je morona radilo na scenariju za njega i svi ti moroni su iskazali svoj nepobedivi talenat da naprave nešto što može da prija samo ljudima koji ne koriste glavu dok gledaju film. 

Za kraj mali spoilerčić, čisto da pokaže kakvi idioti danas pišu scenarija: Nuklearni napad se desio. Svi su zatvoreni u podrum u kom ne cirkuliše vazduh i svaki prokleti lik do pola filma puši. U jednom momentu neki likovi u beloj zaštitnoj uniformi upadaju u podrum. Kasnije saznajemo da su oni tu ispred i eksperimentišu na ljudima. Zamislite situaciju gde je nuklearna bomba pala na državu. Od nje nije ostalo ništa. A neke bate su uspele nekoliko sati posle bačene bombe da oforme tim koji će eksperimentisati na ljudima. 

Dva pitanja za sve ljude kojima je ova ideja ok: U zemlji u kojoj ne postoji ništa osim pustinje, čemu služe ti eksperimenti? Ako je potencijalni odgovor da su ti ljudi možda oni koji su bacili bombu, kako su za prokletih nekoliko sati pronašli preživele u Nju Jorku, ispod jednog solitera koji se obrušio na ulaz u sklonište? Ako je jedan od odgovora "uključi maštu". Hoću, uključiću je i zamisliću da upravo nisam pogledao jedno od najgorih vređanja inteligencije ikada.

Zanimljivosti:

Unajmljen je nutricionista koji je glumce trebao baciti na dijetu kako bi se stekao utisak da su oni smršali. Ako se radnja filma dešava u svega nekoliko dana, još jedno veliko bravo za filmotvorce.

Naj scena:

Prva scena gde pada bomba izgleda ok ali sam kraj u kom vidimo spoljašnji svet je nešto upečatljiviji. Jedini kvaliteti ove scene su što ona lepo izgleda i što ima melodiju koja 99% liči na jednu od genijalnih numera iz filma Werckmeister Harmonies.

Moja ocean: 2/10

Intruders (2011)

Žanr: Horor | Triler

Režija: Juan Carlos Fresnadillo

Glumci: Clive Owen, Carice van Houten, Izán Corchero...

Priča:

Dvoje dece iz različitih gradova imaju istog noćnog posetioca. Ta zastrašujuća prikaza je bezlično biće koje želi njihova lica.

Moj osvrt:

Hteli su mnogo, imali simpatične ideje ali su napravili promašaj. Prva pomisao mi je bila "wow, potrudili su se da dovedu Klajva Ovena u horor film, pa to mora da valja". I nije počelo loše. Mada mi idu na nerve ova CGI iživljavanja, nisam obraćao puno pažnju na njih. Pričica je počela da se razvija i kako se ona zahukta i postane zanimljivija, desi se nešto što potpuno ohladi gledaoca koji misli dok gleda film. 

Imamo neku pričicu koja ne zvuči loše, ali klinka koja čita tu priču u kojoj HollowFace odere lice detetu to radi u osnovnoj školi. Braćo i sestre, dete u osnovnoj školi čita vršnjacima tu priču. To naravno nije nemoguće. Ali učiteljica je ne prekida, pa čak i deluje zainteresovano. WTF? No, priča se nastavlja i u realnom životu ali nikako ne znamo šta će tom monstrumu lica to dvoje jadne dece. Priča sa klincem nije naročito inspirativna. Osim par pojava tog stvora imamo neko mrsomuđenje i eksploatisanje Exorcist fazona. 

Priča sa devojčicom je mnogo bolja jer ipak imamo Klajv Ovena. U novijim hororima se oduševite kada vidite pravog glumca, a Oven je u današnje vreme, bomba za voljeni mi žanr. Gde su se deli Vinsent Prajs, Kristofer Li i ostali virtuozi. Danas nam uglavnom serviraju glupe tinejdžere koji veze nemaju sa glumom. Oven ovde dostavlja ono što treba ali opet nije iskorišćen za nešto dovoljno upečatljivo. Taman se i ta priča sa njegovom kćerkom lepo zaletela, onda nam ubace psihologa koji nas ubeđuje da (mali spoiler) dve osobe boluju od istog sindroma i imaju potpuno iste halucinacije... Stvarno? To je najbolje što ste mogli smisliti? Kada čujete za psihologa u horor filmu, znajte da on tu služi da pravi budalu od sebe i pravi lošu reklamu svojim pravim kolegama. Braćo, ja kako vidim psihologa u horor filmu, dobijam ospice. 

I uz mnogo otvorenih pitanja, dolazi nam twist. Moram da priznam da je on lepo sakriven, ali je sveo film na jednu ispodprosečnu dramicu sa nejasnim ciljem. Mnoga pitanja jesu ostala otvorena ali ne na način na koji bi vas zapravo zanimalo šta se tu desilo. Filmu dajem 5 čisto zbog truda i malko originalnosti ali je komotno mogao dobiti i ocenu manje. Šteta, jer moglo je sve ovo rezultirati finim filmićem.

Zanimljivosti:

Režiser je izjavio da je editovanje filma bilo veoma naporno zbog dve priče koje on sadrži.

Naj scena:

U jazbini HollowFace-a... Scena lepo izgleda ali na žalost ne služi ničemu.

Moja ocena: 5/10

The Sixth Sense (1999)

Kod nas nazvan: Šesto Čulo

Žanr: Drama | Misterija | Triler | Horor

Režija: M. Night Shyamalan

Glumci: Bruce Willis, Haley Joel Osment, Toni Collette...

Priča:

Dečak koji komunicira sa duhovima koji ne znaju da su mrtvi traži pomoć od dečijeg psihologa slomljenog srca.

Moj osvrt:

Šta god ljudi pričali o Šamalanu (ja ću ga zvati tako jer baš i nisam siguran kako se čita) za mene je on kralj. Čovek koji smisli remek dela The Sixth Sense, Unbreakable, The Village, te sasvim ok Happening, Signs zaslužuje moje poštovanje. Naravno, i on ima promašaje, ali nije zaslužio da ga toliko kritikuju zbog njih. Šta onda reći za Finčera koji je napravio Se7en, Fight Club pa je na to dodao Social Network? The Sixt Sense je jedan od onih filmova koji su dobri celom dužinom, koji vas drže prikovanim za ekran do samog kraja, a na samom kraju vas šokiraju i obore sa nogu. Najveći preokret Šamalan je izveo u samom The Village, to je nešto najneočekivanije ikada. Ovde je kvalitet preorkreta u tome što je toliko emotivan da gledalac dugo ostane u šoku. 

I u zadnje vreme se prave filmovi sa finim twistovima ali nekako do tog twista ne briljiraju kao ovaj. Npr The Uninvited koji mi se baš zbog twista dopao, bez njega nije naročito inspirativan. The Orphan je tu mnogo bolji i ima sasvim dobar twist ali opet ni blizu ovom remek delu. The Sixt Sense je odličan celom dužinom. Usputne priče nekih likova su zaista potresne i ostavljaju i više nego upečatljiv utisak. Tu bih pre svega izdvojio veoma jezivu priču jedne devojčice. Što se tiče same ideje pričanja sa mrtvima, to i nije naročito epohalno ali ume i da bude veoma klizav teren (Jonah Hex). Ali pričanje sa mrtvima koji i ne znaju da su mrtvi... priznaćete da je to već nešto originalno i prilično zanimljivije zvuči. Sve te priče su veoma dobre, čak i odlične. U glavnoj ulozi pored, verovatno jedino meni užasno antipatičnog Hejli Džoel Osmenta, našao se i čuveni Brus Vilis. A kao što znate, braćo i sestre, to je lik sa kojim se saživite i kada je neka potpuno sporedna uloga pa čak i negativac. Zbog toga cela priča i sam twist još više dobijaju na vrednosti. 

Možda je Šamalan u nekim drugim svojim filmovima imao propuste. Ja ovde ne vidim ni jedan. Zbog toga je ovaj film za mene remek-delo. Sve ideje su odlične, atmosfera je potpuno mračna, priča vas lako pridobije, twist vas šokira, do sada nisam sreo nekog ko nije oduševljen njime... Treba li vam još neka preporuka?

Zanimljivosti:

Šamalan je ovaj film opisao kao nešto između The Exorcista i Ordinary People. "I see dead people" je čuvena rečenica koja je ušla u 100 najboljih rečenica izgovorenih na filmu po izboru Premiere i Američkog Filmskog Instituta. Scene su snimane onim redosledom kojim su i prikazane u filmu. Jedan od četiri horor filma koji su bili nominovani za oskara (The Exorcist, Jaws, The Silence of The Lambs). Premijera filma je bila na Šamalanov rođendan. Doni Volberg je izgubio oko 20kg za potrebe ovog filma. Šamalan je ulogu Malkolma pisao specijalno za Brus Vilisa. On se pojavljuje u filmu kao doktor. To je učinio zato što u porodici ima mnogo doktora. 

Naj scena u kojoj vam ništa slikom ne odajem:

Preokret...

Moja ocena: 10/10

The Woman in Black (1989)

Žanr: Horor | Misterija
Režija: Herbert Wise
Glumci: Adrian Rawlins, Bernard Hepton, David Daker...

Priča:
Stara udovica koja nema ni jednog prijatelja je preminula. Mladi advokat je poslat da prisustvuje sahrani i proceni vrednost nekretnine koja je ostala iza nje. Nije ni sanjao šta ga tamo čeka.

Moj osvrt:
Odlično veče braćo i sestre. A neee, nije to što mislite. Ne govorim ovo zbog ovih klovnova od političara. Oni samo mogu da upropaste dan. Ja ipak videh i čuh nešto odlično, što odmah isključuje sve njih iz opticaja. Govorim o filmskoj večeri naravno. Pošto se nova verzija ove priče emituje u bioskopima, ja odlučih da pogledam ovu staru. Braćo i sestre, to je bila maestralna odluka. Ovo je opako dobar filmić. 

Pre svega priča je takva da vas lako privuče. Sve to relativno brzo počne i sama priča i misterija nisu neko zamlaćivanje. To je jednostavno, efikasno i efektno. Mnogima je možda smetao sporiji ritam filma. Ja to ovde nisam primetio. Svaka scena sjajno nadograđuje priču, odlično gradi atmosferu eksploatišući i najmanju sitnicu koja bi mogla da joj doprinese. Znate one scene kada iščekujete nešto da se desi. Obično te scene budu ćorak, nekada se nešto zapravo i desi ali sa ili bez tog što se očekuje, ništa drugo ne postoji. Ovde imamo scene koje su bitne za sam razvoj priče i rešavanje misterije i u njima konstantno očekujemo da će to nešto sablasno da se desi. Genijalno zar ne? Znači da vreme nije trošeno uludo. Tako da od tog sporijeg ritma nema ništa. 

Obično se ovakvi filmovi baziraju samo na jednoj stvari. Npr. akcenat se baci na ukletu kuću što ume da bude zamorno kao u čuvenom Amitvilu, ume da bude i odlično kao u još čuvenijem Hauntingu koji mene baš i nije oduševio zbog jedne jedine stvari, ili se baci priča na duhove koji su ogorčeni i traže osvetu, pa i to ume da bude nešto što ste već mnogo puta videli. Ovde imamo od svega po malo, ali to "po malo" zapravo nije malo, već je vrhunski izvedeno. Atmosfera je savršena. Magla kroz koju se čuju jezivi zvuci, staro groblje koje izgleda sablasno i u toku dana, scene u kojima ne znate šta da očekujete, a tek pojave žene u crnom... 

Braćo i sestre, zaista mi nije jasno kako je ovaj filmski dragulj ostao ovako zanemaren. Stari filmovi ne mogu danas da preplaše nikoga.... malo sutra. Ovde postoji nekoliko opakih scena koje su domaći zadatak i za današnje filmadžije. A verovali ili ne, to je moguće bez i jednog specijalnog efekta. Možda film nije prikazivan u bioskopima, možda je imao mizeran budžet, ali u svom žanru/podžanru, on je za mene jedan od najbolje napravljenih. Remek delo koje nikako ne treba propustiti.

Zanimljivosti:
Glumica Fiona Voker je žena režisera Herberta Vajsa.

Naj scena:

Poslednja scena u filmu. Jednom rečju maestralno.

Moja ocena: 9/10

Drugo Mišljenje: The Woman in Black (1989)

King Kong (1933)

Žanr: Avantura | Fantastika | Horor

Režija: Merian C. Cooper

Glumci: Fay Wray, Robert Armstrong, Bruce Cabot...

Priča:

Filmska ekipa odlazi na tropsko ostrvo kako bi film snimali na spektakularnom mestu. Oni otkrivaju ogromnu gorilu čiji zarobljenik postaje njihova glavna glumica.

Moj osvrt:

Jednom rečju klasik. Dugo sam odlagao da obnovim ovaj filmić i baš kada sam se odlučio, imao sam sreću da naletim na obojenu verziju. Mogu vam reći da mi je ovaj film prilično prijao. Zbog same godine, sigurno mnogi dovode efekte u pitanje. Naravno kada se oni porede sa ovim novim u Džeksonovom King Kongu, razlika je i više nego očigledna, ali nemojte zaboraviti da ovih Džeksonovih ne bi ni bilo bez ovog sjajnog filma. Bez obzira na godinu, efekti su što se mene tiče sasvim prihvatljivi. Čak kada ih uporedim sa dvadeset pet godina mlađom Godzilom, mnogo bolje izgledaju od japanskog čeda. Jedina uslovno rečeno zamerka koju imam je na lice, tačnije masku King Konga. Oči su mu tako naprvljene da kada je u krupnom planu, deluje kao da će da se nasmeje svakog momenta.  

Ovaj film postavlja domaći zadatak svima kada je avantura u pitanju. Ono što kod Džeksonovog filma čekamo, ovde nam je odmah servirano. Akcija ne prestaje. Non stop se dešavaju bitne stvari, ne gubi se ni trenutak na nešto sporedno. Dolazak na ostrvo, nestanak glumice, jurnjava sa Kongom uz susrete sa raznoraznim zverima, dueli Konga sa drugim čudovištima, sve je to fino upakovano. Kada smo već kod toga, način na koji Kong posle pobede ismeva protivnika i proslavlja je genijalan. To se najbolje vidi u sceni u kojoj Kong porazi dinosaurusa i posle se poigrava sa njegovom vilicom. Za razliku od rimejka, nije trošeno mnogo vremena za razvoj likova, pa je ovde sama završnica bila brutalnija, jer Džekson se više posvetio Kongovom zanesenošću gospođicom Derou a u originalu to više izgleda kao da je ona njegov trofej i da je pitanje časti da je ima. 

Verujem da je većina, ako ne i svako od vas gledao barem neku verziju ovog filma. Verzija iz sedamdesetih je pokazala najmanje kvaliteta. Džekson je praktično preslikao ovaj film napravivši spektakularne efekte, ali ipak, ova verzija treba da svakom bude na listi pogledanih filmova.

Zanimljivosti:

Modeli King Konga koji su korišćeni za scene na ostrvu su bili visoki 18 inča. Za vreme stop-motion animacija, drveće koje se vidi iza je kombinacija pravog drveća i metalnih scenskih rekvizita. Jedna scena je snimana dva dana. Problem je bio u tome što niko nije primetio da je jedan cvet procvetao između snimaka. Kasnije su to primetili i ceo jedan dan pravljenja animacija je bio upropašten. 

King Kongova rika je kombinacija rika lava i tigra puštena unazad. Neke scene su izbačene iz filma (sve one ipak postoje u ovoj verziji koju sam gledao). U tim scenama King Kong proždire i gazi neke od ostvljanja, Brontosaurus proždire jednog od članova posade, scena u kojoj King Kong penjući se na zgradu pronalazi usnulu ženu, izvači je iz stana i kada vidi da nije En u pitanju, baca je sa veoma velike visine i naravno, scena u kojoj King Kong skida odeću glavne glumice pri čemu joj se vide gole noge.

Visina King Konga u filmu je oko 50 stopa. Fej Vrej je izjavila kako je na njen zahtev promenjena boja kose glavnom ženskom liku pa je sama izabrala periku u Max Factor-u. Kada su joj objašnjavali s kim će glumiti u filmu, rekli su joj da će to biti najviši i najcrnji glavni glumac u Holivudu. Ona je do snimanja mislila da je u pitanju Keri Grant. King Kong je bio jedan od dva omiljena filma Adolfa Hitlera.

Naj scena:

King Kong vs. T-Rex

Moja ocena: 7/10