Obaveštenje

Braćo i sestre, verovatno je većina vas već shvatila da su na ovom blogu izdvojene recenzije horor filmova sa filmskihitovi.blogspot.com. S obzirom na to da imam iste stvari na dva mesta, odlučio sam prestati objavljivati recenzije ovde. Osim ako vas nema dosta koje ipak ne zanimaju filmovi drugog žanra i mrzi vas da pretražujete horore među nehororima, ova odluka je konačna. Naravno, kako je horor moj omiljeni žanr, iako sam u zadnje vreme usporio, nikako ne planiram da ga zapostavim. Naprotiv. Usporenje je nastalo zbog pokušaja da obaveze koje nosi posao uskladim sa obavezama (konačnog) privođenja studija kraju. Kada se te obaveze privedu kraju, u planu mi je pisanje za još jedan sajt posvećen hororu ali o tome ćete biti blagovremeno obavešteni. Tako da i ove ali i sve naredne postove omiljenog nam žanra možete čitati na filmskihitovi.blogspot.com. Još jednom podsećam da u rubrici "Obaveštenja" pogledate post "Preporučujem" gde imate preporuke za blogove ljudi koji obrađuju ovaj žanr mnogo bolje nego što ja to činim. 

Dread (2009)

Žanr: Drama | Horor | Triler
Režija: Anthony DiBlasi
Glumci: Jackson Rathbone, Hanne Steen, Laura Donnelly...

Priča:
Tri studenta pokreću projekat koji treba da se bavi ljudskim strahovima.

Moj osvrt:
Pitanje koje sam zaboravio da postavim kada sam pisao o Midnight Meat Train mogu da postavim i ovde: Koliko je od ljubitelja horora kojima se ne sviđa ovaj film zapravo pročitalo nešto od Barkera. Ako volite horor, morate znati ko je Barker, ako znate ko je Barker i volite njegove priče, ovaj film je pun pogodak. Midnight Meat Train je odlična ekranizacija istoimene Barkerove priče iz prve Knjige Krvi. Book of Blood je primer kako ne treba ekranizovati Barkera, mada za Book of Blood se trebalo žestoko potruditi s obzirom koliko je ta priča kratka, ali ljudi koji su pravili Dread su pokazali kako se to radi. 

Likovi iz filma ne spadaju u grupu retarda za koje jedva čekate da skončaju (House of Wax (2005), Lake Dead, Hostel 2, The Divide...) već su to obični ljudi sa skoro pa običnim problemima. To nismo navikli da gledamo u hororima tako da odmah mogu da kažem da je ovaj pristup odličan potez. Neki od likova odlučuju da naprave studiju o strahu. To nije usputni projekat koji služi da likovi upadnu u nevolje već ta odluka pretvara ceo film u jednu odličnu studiju o strahu. 

Bukvalno sat vremena filma ćete gledati te obične likove i upoznaćete sve njihove probleme i strahove. Ono što je vrhunski, to nisu strahovi tipa "plašim se baba roge" ili "doćiće mi Fredi Kruger u san" ili "JK će mi pevati na svadbi"... To su obični ljudski strahovi i iznad svega opake lične traume. Kako je tek to sjajna ideja, braćo i sestre. Zamislite nešto što vas užasno plaši, neku vašu traumu ili realni strah... i onda zamislite da se to ostvari. 

Jedini problem koji sam imao sa filmom je što tih prvih sat vremena nisam kontao čemu sve to. I onda je počelo braćo i sestre. Jedan od likova je odlično prostudirao traume ostalih i odlučio je da ih baci na test. Tu imamo seriju vrhunski jezivih ideja. Što je najbolje, taj zao lik ne radi to iz čistog hira, već nam je odlično servirana i njegova priča tako da su svi njegovi potezi utemeljeni. Film ima opako velika muda iz više razloga. Videćete bukvalno sve, nema laži, nema prevare, nema skrivanja. Sve bljuvotine, sve brutalnosti, sve će vam se  u solidnim efektima odvijati ispred očiju, a što je najbolje, to nisu brutalnosti radi brutalnosti i bljuvotine radi bljuvotina. Sve to ima temelj, ima svrhu i sve ostavlja utisak. 

Ovo je sigurno jedna od najboljih ekranizacija Barkera. Zaista me je obradovala vest da će DiBlasi biti zadužen za ekranizaciju jedne od najboljih Barkerovih priča, Bluz Svinjske Krvi jer ovim me je čovek kupio. Jedina veća zamerka mi je glavni lik koji povremeno deluje odsutan ili čak i veseo kada to ne treba da bude, ali to ne smeta u tolikoj meri. Dread je jedna odlična studija o strahu koja će biti poslastica pravim hororistima. Hektolitri krvi, nepotrebne brutalnosti, gomile gadosti bez mozga nisu horor. To je samo jeftin način da se kupe takozvani horor fanovi. Nešto ovako pametno, nešto ovako realno jezivo, nešto ovako mudadžijski napravljeno jeste horor. Braćo i sestre, vi koji ste kao i ja zaljubljenik ovog žanra, uživajte.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenoj priči Klajva Barkera koja je objavljena u drugoj Knjizi Krvi.

Naj scena:

Vrhunski jeziva poslednja scena

Moja ocena: 7/10

Chasing Sleep (2000)

Kod nas nazvan: Nesanica
Žanr: Triler | Misterija | Horor
Režija: Michael Walker
Glumci: Jeff Daniels, Molly Price, Ben Shenkman ...

Priča:
Čovek se budi i shvata da se njegova žena nije vratila kući. On se bori da shvati njeno odsustvo.

Moj osvrt:
Klasičan primer kako za male pare napraviti odličan film i sjajan psihološki triler. Ovo je još jedno od malih remek-dela za koja mnogi ne znaju. Sve vreme gledamo jednog čoveka kako se bori sa pitanjem nestanka supruge ali i sa nesanicom. Radnja filma se odvija donekle sporo ali to je urađeno na vrhunski način. Recimo pričao sam o filmu First Born gde ceo film čekate da se nešto desi. Bukvalno ceo film se odvija bez ikakvih naznaka šta je njegov cilj, dok ovde svakog momenta dobijamo po nešto. 

Recimo imamo pitanje nestanka te žene. Sa te strane imamo jednu detektivsku priču i konstantno nam se servira nešto bitno za taj nestanak. Pošto sam već napisao da je ovo psihološki triler, iako vam to možda neće izgledati tako, ovaj detektivski deo nije centralna priča filma. Centralna priča je psihološka borba glavnog lika. Pre svega, imamo gomile pitanja koja nastaju nestankom njegove žene. Potom, u filmu nam se prikazuje gomila čudnih stvari. Te čudne stvari i prilično neobične scene užasno podsećaju na Linčova ostvarenja, tako da će ljubiteljima tog režisera ovaj film veoma prijati. 

Kada su te scene u pitanju, odlično je iskorišćena nesanica glavnog lika, tako da te scene neće biti samo čudno umišljanje već ćete videti manifestaciju strahova i problema. Neke od tih scena su zaista morbidne i neće baš prijati svačijem stomaku, ali sa druge strane, one su veoma efektne. Ni posle gledanja filma, neke stvari vam neće biti baš najjasnije, ali verujem da ćete ono glavno shvatiti. Možete potražiti i tumačenja, po internetu ih ima gomila, i što je najbolje, svako objašnjenje koje je dao neko ko se razume u filmove je odlično. Ja opet volim to da shvatim na svoj način tako da u komentarima možemo preneti utiske i tumačenja jedni drugima. Film celom dužinom ima neku turobnu i depresivnu atmosferu i to je praktično jedina odbojna stvar u njemu. Ipak, za ovu tematiku, ta atmosfera je dovedena do savršenstva. 

A sada ono glavno. Film na svojim leđima nosi nepravedno zapostavljani i večito potcenjeni Džef Danijels. Njegova gluma u ovom filmu spada u one vrhunske. Da je on omanuo, sve bi ovo palo u vodu. Ovako film dobija na značaju i ja mu sa zadovoljstvom dajem i ocenu više nego što bi mu dao da je ova gluma za trunku lošija. Ako vam ne smeta turobna atmosfera i nešto sporiji ritam, siguran sam da ćete uživati u ovom sjajnom psihološkom trileru i u vrhunskoj glumi Džefa Danijelsa.

Zanimljivosti:
Džef Danijels je ceo film bos.

Naj scene:

Manifestacije koje kriju i neke odgovore na bitna pitanja.

Moja ocena: 7/10

Hellbound: Hellraiser II (1988)

Žanr: Horor | Triler
Režija: Tony Randel
Glumci: Doug Bradley, Ashley Laurence, Imogen Boorman...

Priča:
Kristi je posle smrti svoje porodice završila u bolnici. Doktor opsednut okultnim, oživljava Džuliju i oslobađa Cenobite...

Moj osvrt:
Prvi Hellraiser je sigurno jedan od najboljih i najznačajnijih horora ikada. Radnja tog filma se najvećim delom dešava u našem svetu i verujem da se svako ko je bio zadovoljan ovim ostvarenjem pitao kako li izgleda svet iz kog dolaze Cenobiti. Upravo ovde ćete dobiti odgovor na to pitanje. Iskreno, pomišljao sam da će najveći deo tog sveta biti prepun raznoraznih brutalnosti i da će se sve zasnivati na tome. To nije bio slučaj. Ovde imamo odličnu priču o tom svetu i svet je osmišljen veoma dobro. Možda se to neće svideti nekom ali beskrajni višedimenzionalni lavirinti su za mene odlična stvar. Zamislite osobu koja je u lavirintu ovog jezivog sveta i koja traži izlaz i uvidećete snagu ove ideje. 

Druga i veoma bitna stvar je objašnjenje kako nastaju Cenobiti. Iskreno, to je nešto što me i  nije zanimalo ali ta ideja jeste ovde vrhunski osmišljena. Pre svega ako se pođe od osobe koja postaje Cenobit, sve to savršeno pije vodu. E tu upravo leži i slabost ovog filma. Pinhead (vođa Cenobita) je sigurno jedna od najvećih horor ikona. Povezivanje njega sa ljudima mi je nekako prikazalo slabost tog lika. Ipak je on nešto zastrašujuće. Zbog toga, njegova sudbina mi je ovde delovala antiklimaktično na ceo film. Ok, shvatam da je moralo tako, on je shvatio ko je zapravo i mora da bude ponovo rođen kao Cenobit, ali nekako mi je to pokvarilo utisak. Takođe, zbog svega toga što Pinhead nosi sa sobom, zaista je premalo vremena dobio na ekranu. 

Van toga, nemam nikakvih zamerki. U početku mi se nije svidela ideja o uskrsnuću Džulije jer mi taj lik nije delovao toliko ubedljiv da bi trebao biti u drugom filmu, ali taj utisak je pogrešan. Ja ne znam šta se desilo sa ovom glumicom, ali Kler Higins koja tumači Džuliju, za razliku od prvog filma, ovde zaista deluje kao fatalna žena i savršeno odgovara ulozi. Sve pohvale za nju, kao i za novonastajućeg jezivog Cenobita. Od pozitivaca imamo ponovo slatkicu Ešli Lorens i jednu devočicu čija je uloga rešavanje zagonetki. Njen lik mi je bio prilično zanimljiv jer tako treba se koristi sporedni lik u filmu. Klasičan primer kako to ne treba videli smo u rimejku Borbe Titana gde se jedan lik pojavi ni iz čega, objasni šta treba i ponovo nestane. Srećom, ovde su scenaristi ljudi koji razmišljaju tako da je rezultat zaista dobar film. 

Mnogi kukaju na slabe efekte i u prvom i u drugom Hellraiseru. Meni su ti stariji efekti draži nego današnji prenadrkani CGI. Nekako mi imaju više šmeka neko nešto što je očigledan proizvod računara. Slažem se da danas i bez računara mogu da naprave bolje efekte od ovih, ali je pitanje da li mogu da naprave bolje filmove. Posle dva odgledana Hellraisera, prilično sam zadovoljan kvalitetom koji sam video tako da ću rado nastaviti sa praćenjem ovog serijala.

Zanimljivosti:
Endru Robinson je odbio da reprizira svoju ulogu. Kenet Kranam je povredio vrat tako da je samo jedan dan bio pod maskom Cenobita. Ostalim danima je korišćen statista. Zvuk koji je Leviatan pravio u filmu je morzeov kod za reč "Bog".

Naj scena:

" Your suffering will be legendary, even in hell! "

Moja ocena: 7/10

The Reef (2010)

Kod nas nazvan : Greben
Žanr: Horor | Triler
Režija: Andrew Traucki
Glumci:  Damian Walshe-Howling, Gyton Grantley, Adrienne Pickering ...

Priča:
Petoro ljudi kreće na krstarenje. U nezgodi, njihova jahta je uništena i oni se odlučuju na plivanje dugo 20-tak kilometara kako bi došli do kopna.

Moj osvrt:
Ovi Australijanci ne odustaju. Ovo je još jedna njihova "istinita priča". Posle polovičnog Wolf Creek-a, sasvim zadovoljavajućeg ali ne toliko kvalitetnog The Tunnel i odličnog Black Water, dolazi nam do sada najlošija među istinitim pričama, The Reef. Black Water je sjajno pokazao kako se pravi napeta atmosfera. The Reef je mogao donekle da dosegne taj neki kvalitet u tom segmentu, ali postoji gadan problem. 

Kada pravite napetu atmosferu, ne davite tu scenu 10 minuta. Kada napetost dostigne vrhunac, ili ohladite ili šokirate gledaoca. Šta se ovde dešava, scena postaje napeta, scena je i dalje napeta, scena traje, i traje, i traje, i traje i scena postane toliko dosadna da vas baš briga šta će se dogoditi. Što je najgore, većina takvih scena se ovde završi ćorkom. Sledeća stvar koja je veoma neophodna je ljubavna priča. Prva stvar koja me obično zanima u filmovima sa napadom životinja je da li će par koji se rastao zbog nekih tamo nejasnih problema ponovo biti zajedno. Prosto ne mogu da dočekam onaj momenat kada će u vrhuncu napetosti i tragedije jedno drugom reći "Volim te". To kada čujem, krećem sa bakljadom i padam u sevdah jer sam ubeđen da će ljubav ovo dvoje da pobedi sve nedaće. ("Mardž, ako nisi shvatila, bio sam sarkastičan"). 

Kako upoznate likove, znaćete ko će kojim redom biti pojeden, znaćete čak i kako će ko biti pojeden, ili par minuta pre nego što se to desi ili par minuta po početku filma. I najiritantnija stvar, kada bi se te scene isekle iz filma, dobili bi barem pola sata scena kako lik stavlja naočari i kreće da izvidi šta ima pod vodom. Takođe, ajkulu ćete videti posle skoro pedesetak minuta a sve ukupno je nećete videti ni 2,3 minuta. Takođe, od brutalnosti samo ćete videti krv i to je to. Sami procenite da li je to ok ili ne. Evo sada nekoliko pozitivnih stvari. Način na koji je film sniman je vrhunski. Ljudi su u vodenoj nedođiji i kamera je neretko u nivou vode. Ta nepreglednost je zaista mogla biti dobro iskorišćena u rukama nekog ko bi znao da napravi napetu atmosferu. Ovako imamo samo male momente paranoje koji su zaista dobri. 

Druga stvar je izgled ajkule. Koliko sam ja primetio, ona nije plod specijalnih efekata i grdosija zaista izgleda jezivo. Dopadaju mi se i scene u kojima ona kruži oko plena, ali su te scene loše isečene i slabo odrađene. Non stop lik proverava gde je ajkula, ona ode, taman on kaže "otišla je", ona se pojavi i sve u krug. Sve u svemu, ne mogu da kažem da sam nezadovoljan ovim filmom, ali je propuštena prilika da se napravi nešto znatno bolje. Nije moralo biti u rangu Black Water, ali je moglo imati barem neki zadovoljavajući nivo.

Zanimljivosti:
Ajkule u filmu nisu plod specijalnih efekata. Zoe Nejlor je čitala dosta priča o preživljavanju kako bi se spremila za ulogu. Demijan Volš-Hauling je stao na kamenu ribu trećeg dana snimanja. Film je snimljen za pet nedelja.

Naj scena:

Zver se (napokon) pojavljuje

Moja ocena: 4/10

Wolf Creek (2005)

Kod nas nazvan: Vučji Potok
Žanr: Horor
Režija: Greg Mclean
Glumci: Nathan Phillips, Cassandra Magrath, Kestie Morassi...

Priča:
U sred pustare, troje turista ostaje zaglavljeno u pokvarenom automobilu. Na prvi pogled dobroćudni lik im nudi pomoć ali ubrzo oni postaju njegove žrtve.

Moj osvrt:
Kada pogledam australijski horor "biser" na sličnu temu, The Loved Ones, ovo još ispada i solidan film. Naravno to mu nikako ne ide u prilog jer teško je napraviti moronskiji film od gore pomenutog. Po imdb-u ovaj film traje 99 minuta što je apsolutno netačno. Prvih 25 minuta slobodno preskočite jer nećete propustiti bukvalno ništa. Probajte slobodno tako odgledati film i onda se vratite na tih prvih 25 minuta i recite da nisam bio u pravu. Troje likova ide do tog Wolf Creek-a. 25 minuta mi gledamo glupave fore, opijanje, vutru, nebitne dijaloge... Taman kada sam došao u iskušenje da gledanje odložim za neki drugi put, film je zapravo počeo. 

Posle ovog prvog dela koji neću nazvati filmom, počinje već da se vidi ogroman uticaj The Texas Chain Saw Massacre-a. Bukvalno imamo isti pristup i ovde. Priča je naravno neoriginalna. Likovima se pokvario auto (kao slučajno) i neko im nudi pomoć pa se (gle čuda) ispostavlja da je to zao batica. Kome je ovo originalno, Wolf Creek mu je u vr glave peti horor film u životu. Ono što je dobro, nemamo morone kao u The Loved ones niti tako idiotsku priču. Ovaj zli bata u odličnom izvođenju Džona Džarata zaista može da prođe kao neko ko je dobroćudan, tako da smo ostali pošteđeni za onu idiotsku scenu iz npr. House of Wax (2005) "hej, ovaj zaostali lik sa Rambo nožem oko pojasa izgleda kao neko koga se treba kloniti. Hajde da se malo provozamo sa njim".

Film je i dalje bio malo spor ali je sjajno gradio atmosferu jer kada je jednom krenulo da se ispostavlja da stvari nisu onakve kakve smo uslovno rečeno očekivali, tenzija je brzo rasla što je svakako pozitivna stvar za ove filmove. Još kada tome dodamo odličnu muziku, hororistima jednostavno krene voda na usta. Mučenja imamo ali ne puno što je pozitivna stvar. Sve ostalo je nekako "ni tamo ni ovamo". Taman je tenzija počinjala da raste, taman smo počeli da se vezujemo za likove, neki od njih su doneli nerezonsku pa čak i kretensku odluku ili je ono što sledi postajalo predvidivo. Sve to je značajno uticalo na kvalitet svake scene. 

Iz početka koji je ništa, prešli smo u solidan pa mlak nastavak, osrednju završnicu a sam kraj, kada nam kao daju objašnjenje .... a da, zaboravih reći, ovo je rađeno po "istinitom" događaju. E sada, to objašnjenje koje su nam dali je toliko umobolno da je to za priču. Kao nema dokaza, nisu uspeli da pronađu nešto bla bla bla. Imamo napušteni rudnik u sred pustare, imamo put u sred pustare na kom imamo skršeno vozilo, i to kao helikopterom nije moglo da se pronađe... ma daj. Wolf Creek je prosečan filmić koji je ok za jedno gledanje, pravljen pod uticajem čuvenog Teksaškog Masakra, predstavlja istinit događaj (al juče), koji vas neće oduševiti ali kada se setite Kill List-a, The Divide-a, The Loved Ones-a i sličnih idiotarija, ne možete biti toliko nezadovoljni.

Zanimljivosti:
Po scenariju nije trebalo biti scena po kišnom vremenu ali pošto nije bilo vremena za odlaganje snimanja, morali su snimati po nevremenu. Inače na mestu gde je snimano, pre ovog nevremena, deset godina nije padala kiša. 

Vlasti su tražile da se prikazivanje filma odloži do kraja suđenja Džonu Murdoku koji je bio optužen za ubistvo jednog turiste. Krater koji se vidi u filmu se zaista nalazi u Zapadnoj Australiji ali se zove "Wolfe Creek". Nekoliko dana pre početka snimanja, filmskoj ekipi se desila ista stvar kao i likovima u filmu. Automobil se pokvario pri čemu im je stranac, koji dosta liči na ovog iz filma, ponudio pomoć. Džon Džarat je proveo nekoliko nedelja sam u pustinji kako bi se pripremio za svoju ulogu. On je ostajao u ulozi i između snimanja scena. Nejtan Filips je sam dizajnirao svoje tetovaže.

Naj scena:

Horor počinje

Moja ocena: 5/10

Tetsuo (1989)

Alternativni Naziv: Tetsuo, the Iron Man
Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Shin'ya Tsukamoto
Glumci: Kei Fujiwara, Tomorowo Taguchi, Nobu Kanaoka...

Priča:
Čovek kome je metal fetiš, koji je opsednut time da gura delove metala u svoje telo, pregažen je i vrlo verovatno ubjen od strane jednog japanskog trgovca koji je bio u vožnji sa devojkom. Trgovac polako shvata da ga obuzima neka čudna vrsta zaraze koja se manifestuje tako da se na njegovom telu pojavljuju delovi metala. Ta zaraza ne vodi u smrt već u totalnu psihofizičku transformaciju ovog lika.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nadam se da ste pročitali o čemu se radi u filmu jer ako niste dovoljno pažljivi, može da vam ta priča i promakne. Razlog zašto možda nećete biti dovoljno pažljivi ću navesti kasnije, a sada prvo pozitivne stvari. Priča mi se prilično svidela. Napraviti nešto ovako bolesno i to 1989. je za svaki respekt i pokazuje koliko je ovaj film išao ispred svog vremena. 

Što se tiče scena u kojoj lik gura sebi metal u telo, videćete samo jednu ali je dovoljno odvratna da ostavi trajan utisak. Kada su pak u pitanju scene gde se delovi čovekovog tela pretvaraju u parčad metala, moram da priznam da sam prijatno iznenađen tim efektima. Dobra stvar je to što to nije jednostavno pretvaranje mesa u metal već imamo tu raznorazne dodatke koji naravno predstavljaju vrlo opako oružje/oruđe. Već i sami znate kako Japanci umeju da smisle priču. Ona skoro nikada nije velika ali je opako dobra ideja. Setite se Ju-on filmova ili skoro komentarisanog Death Note-a. Te ideje su zaista vrhunske a nisu neko veliko mozganje. Tetsuo je sigurno jedinstven film. 

Što se tiče tog pretvaranja u nakazu, po mom mišljenju, gledano sa strane drame ovaj film nije uspeo da dostgne niti jedan od Fly filmova. Nemamo neku šansu da se vežemo za likove kao u tim filmovima pa ta njihova sudbina nije tako potresna. Poslednja od pozitivnih stvari koju ću pomenuti je muzika koja je svakako ispred svog vremena. E sada ono negativno. Braćo i sestre, u životu mi se nije desilo da nešto što ima vrhunsku ideju i dobru priču bude upropašćeno načinom na koji je snimljeno. Pre svega film je crno-beli. To mi nužno ne smeta ali zaista ne vidim razlog za tim ovde osim da se prikriju potencijalni propusti kod efekata. Najveća mana je način snimanja. Bukvalno ceo film se sastoji od krupnih planova. Kamera se sve vreme nenormalno drmusa i kada se na to doda krupni plan, u najvećem broju slučajeva nećete biti sigurni šta ste videli. 

Naredna negativna stvar je sledeće: sigrno znate one fazone kada snime jedan predmet ili jednu osobu na jednom mestu, pa prekinu snimanje pa je snime par metara dalje i sve tako. E sada zamislite gomile tih scena žestoko ubrzane, u krupnom planu sa kamerom koja se trese... Odvratno zar ne... ali to nije sve. Zamislite veliki broj tih seckajućih scena u krupnom planu, gde se kamera konstantno trese i pri čemu sve vreme čujete nesnosnu buku, što vrištanje što lupanje. E to je toliki problem da sam jedva uspeo da odgledam film do kraja. Bukvalno iz scene u scenu sam osećao sve veću nervozu i pitao se da li iko normalan može da kaže da je ovakav način snimanja zaista dobar izbor. Zaista šteta, da nije toga film bi od mene dobio barem dve ocene više. Nadam se da su u nastavcima donekle ispravili grešku...

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na dramskom komadu koji je pisao Shin'ya Tsukamoto i koji je prvi put izveden tokom njegovih studija pri čemu ga je on i režirao.

Naj scena: 

Konačni obračun

Moja ocena: 6/10

Pink Flamingos (1972)

Kod nas nazvan: Ružičasti Flamingosi
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Horor
Režija:  John Waters
Glumci: Divine, David Lochary, Mary Vivian Pearce...

Priča:
Ozloglašeni baltimorski kriminalac Divine kreće u borbu protiv Koni i Rejmonda Marbl, odvratnog bračnog para koji pokušava da je ponizi i preuzme njenu titulu najodvratnije osobe.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo je jedan od onih filmova koje ili obožavate ili mrzite - nema sredine. Pre svega film ima kultni status i podigao je zaista mnogo prašine kada se pojavio. Kada pogledate današnje filmove koji pokušavaju da vas šokiraju, stari filmovi baš deluju naivno. Nisam ni mogao verovati da nešto iz 1972. može biti ovoliko šokantno i odvratno. 

Mnogi tvrde da je ovo šok radi šoka i gadost radi gadosti. Iako sam od onih koji "mrze" ovaj film, ne mogu da se složim sa ovom činjenicom. Film ima odličnu ideju. Imamo osobu koju svi smatraju najodvratnijom. Imamo par koji želi tu titulu za sebe i kreće takmičenje uz direktan duel. Ideja je super. Ono što se meni nikako nije svidelo to su odvratnosti koje sam video. One jesu pravljene tako šokiraju i taj šok treba da prouzrokuje i smeh. Ja ću nabrojati nekoliko stvari pa kome se svide, obavezno treba da pogleda film jer će se opasno zabaviti. 

Recimo jedna od šokantnih, hororističnih stvari je to da ovaj par kidnapuje devojke, "oplodi" ih i kada se one porode, prodaje njihove bebe. Jezivo, šokantno, efektno i ovo su stvari koje jesu bolesne ali koje mogu da podnesem ukoliko nemamo eksplicitnih scena silovanja što je na žalost ovde slučaj. Imamo i gomile pizdarija koje su mi degutantne i koje nisam želeo da vidim ("what is seen can not be unseen"). Evo nekih od njih: lik dok vodi ljubav sa devojkom, ima odnos i sa kokoškom pri čemu ona umire (u zanimljivostima ću napisati još nešto o ovom slučaju), Divine, glavni lik u filmu je tranvestit koji u jednom delu filma kupuje ogromnu šniclu koju drži među nogama da bi je posle ispekla na roštilju za svoju porodicu. Imamo eksplicitnu scenu oralnog seksa između nje i brata. Njihova majka se ponaša kao detence, skoro svo vreme filma je u dečijem krevecu i konstatno lupeta gluposti. 

Gluma je na veoma niskom nivou ali ona ovde nije prioritet. Ne mogu da kažem da je ovo loš film ili da ga ne treba pogledati. Ima ok ideju i trebalo je imati onu stvar pa snimiti ovo, pogotovu 1972. ali jednostavno za mene je većina ovih stvari koje sam video bila odvratna ili bezvezna. Ako ste neko kome se dopadaju oni fazoni koje sam nabrojao, ovaj film može samo da vas oduševi. U protivnom, bolje ga zaobiđite jer zaista on nije za svakoga.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Divine jede pseći izmet je realna, ona je to zaista uradila. Ona je zbog krađe uhapšena tokom snimanja filma. Snimanje se obavljalo samo vikendom. Ostalim danima Volters je skupljao novac. 

Džon Volters je napisao scenario za nastavak filma koji bi se zvao Flamingos Forever ali zbog smrti Edit Mejsi i Divine, film nikada nije snimljen. Volters je izjavio kako je bio uduvan dok je pisao scenario za ovaj film ali da je bio svestan kada ga je snimao. On je izjavio kako je jedina scena zbog koje je zažalio scena oralnog seksa jer su dvoje glumaca bili prijatelji. Pomenuta kokoška koja je uginula prilikom scene seksa, ispečena je na roštilju i pojedena. To je čak i snimljeno ali nije ubačeno u film. Vodile su se diskusije da li je glumac zaista imao seksualni odnos sa životinjom ali sam Volters je potvrdio da jeste.

Naj scena:

Ovo je zaista teško odabrati jer su skoro sve scene za mene bile mučenje. Možda je saznanje na koji način odvratni par koristi devojke bio najrealniji šok za mene.

Moja ocena: 2/10

Resident Evil: Retribution (2012)

Kod nas nazvan: Pritajeno Zlo - Osveta
Žanr: Akcija | Horor | Naučna Fantastika
Režija:  Paul W.S. Anderson
Glumci:  Milla Jovovich, Sienna Guillory, Michelle Rodriguez...

Priča:
Alis se zajedno sa pokretom otpora bori za slobodu. Oni nemaju puno vremena za beg. Na njihovom putu su nemrtvi i ratne legije vođene naredbama Crvene Kraljice.

Moj osvrt:
Resident Evil filmove obožavam. Naravno nije u pitanju njihov kvalitet, tu se oni ne ističu bog zna kako. U pitanju je to što su vrhunac glupave zabave. Iako ih ljudi uglavnom kritikuju, ja ih uglavnom branim. Ovaj peti deo sam željno iščekivao jer sam četvrtim bio i više nego zadovoljan. Ovo što sam dobio me je prilično razočaralo. Najslabiji segment ovog filma je priča. Ona nije slaba, nije ni bezidejna već ona zapravo i ne postoji. Čini mi se da su se godine kukanja fanova video igre konačno isplatile - dobili smo video igru. Bukvalno ceo film je video igra u kojoj Alis beži kroz neke simulacije napada virusa. Koliko debilan možeš biti da to smatraš za scenario. 

Ok, imamo spektakularne akcione scene, sigurno jedne od najboljih viđenih. Tu dosta doprinosi i odlično iskorišćeni 3D. Prvo šibanje Alis sa zombijima je zaista fantastično. Ta akcija prepuna preterivanja zaista oduzima dah. Naravno, ja kao pripadnik muškog dela populacije sam lako bio hipnotisan Milom Jovović koja je, kako vreme prolazi, sve lepša. U principu, da film nije imao nju koja svojom pojavom, harizmom, lepotom, svojim akrobacijama nosi sve na svojim leđima, ovo bi bilo smeće za zaobići. Dvominutni scenario je "nakićen" glupavim sporednim likovima. Sem Alis, svi ostali su mi neubedljivi. Ima tu i sjajnih pojava poput Mišel Rodrigez i još nekih iz već viđene Resident ekipe, ali kako da neko zadobije simpatije publike kada imamo dvadeset klonova iste osobe. 

Nije priča besmislena, potrudili su se da sve to oni povežu, da sve ima logike, ali jednostavno ovakva priča je jedno veliko ništa. Ima tu i sitnih detalja od koji će vam se neki svideti (poput one ogromne spodobe sa čekićem iz četvrtog dela) a neki će biti jednostavno previše. Od ovih prvih bih možda izdvojio zombije pod vodom koji se u jednoj sceni pojave ni iz čega. Od ovih drugih stvari bih izdvojio nekog bezveznog parazita koji daje osobi neuništivost - koliko glupi negativci mogu biti ako ga ne ubrizgaju svim svojim vojnicima. Još jedna glupost, negativci u toku filma ispale barem 2000 metaka od kojih jedva 5 nađe cilj. Ima tu na gomile detalja među kojim prosto bodu oči stvari koje su pod uticajem čuvenog i za ovaj serijal nedostižnog Aliena. Ljubiteljima igre će se svideti i pojava Leona, jednog od likova iz Kapkomovog čeda. 

U principu film je od prvog do poslednjeg minuta praznoglava akcija bez ikakve pozadine. Ko to voli, može da uživa u njemu. Ja sam uživao u nekim akcionim sekvencama, u nekim sitnim detaljima i iznad svega u Mili Jovović zbog koje je i vredelo otići u bioskop. Sve ostalo je za zaborav. Gde si bio - nigde, šta si radio - ništa, šta smo gledali - Milu Jovović, a film - toga ovde slabo ima.

Zanimljivosti:
Prvi film u serijalu koji nema nemrtve pse.

Naj scena:

Prva akciona sekvenca - Alice vs. Zombiji.

Moja ocena: 5/10

Kimyô na sâkasu (2005)

Alternativni naziv: Strange Circus
Žanr: Drama | Horor | Misterija | Triler
Režija: Shion Sono
Glumci:  Masumi Miyazaki, Issei Ishida, Rie Kuwana...

Priča:
Književnica Taeko piše morbidnu priču o porodici uništenoj incestom, ubistvom i zlostavljanjem. Njen asistent Yuji pokušava da otkrije da li su te priče istinite ili su plod fikcije. Odgovor na to pitanje može da bude suviše težak za podneti.

Moj osvrt:
Prva trećina filma je žestok udarac u stomak. Ovo je svakako šok koji je teško podneti. Ta trećina se zasniva na dve stvari. Prva stvar je ona bolesna koja utiče na sve ostalo u filmu. Otac oduzima nevinost dvanaestogodišnjoj ćerci, tera je da sakrivena gleda dok on i njena majka vode ljubav itd. Ako niste žestoko preverzni, verujem da je ovo dovoljno da vam se zgadi život. Ono što je dobro, sa devojčicom ne postoje eksplicitne scene tih boleština. Drugi deo te prve trećine je nešto na čemu se ovaj film zasniva i do kraja, a to je savršeno izvedeno. Imamo identifikaciju devojčice sa svojom majkom. 

Tu identifikaciju ćete videti kroz razne faze ovih boleština i uticaja koje te gadosti imaju na ovu porodicu. Teško mi je da ne bacim spoiler na ovu temu ali kada budete ovo gledali, nipošto ne zaboravljajte na to poistovećivanje. Taj aspekt nisam nigde bolje video obrađen nego ovde. Film vam se u ovoj prvoj trećini povremeno može učiniti napornim za gledanje, ali verujte mi, vredi pregurati taj deo. Naravno, kako nam film stiže iz Japana, znate i sami da oni ne mare ni za kakva ograničenja. Videćte gomile stvari koje ne biste videli ni u najsmelijim holivudskim ostvarenjima. 

Imamo i neke međuscene sa cirkusom koji se pominje u naslovu i one (pogotovu na kraju) predstavljaju mali Linčovski mind fuck koji naravno oduševljava. Kada se ta prva trećina preživi sa svim svojim gadostima, dolazi shvatanje da je ovo vrhunski film. Ličnost devojčice i ujedno te književnice se razvija u neverovatnom smeru i postoji toliko dobrih detalja da jedva sebe obuzdavam da vam ne otkrijem nešto. Celu njenu personu okružuju skandali, misterije pa i horor ljudske ličnosti. Tu se pojavljuje i jedan lik koji se vezuje za ovu književnicu i iskreno, nisam do samog kraja video neku njegvu veliku ulogu osim da nam se lakše predstavi svo ludilo glavnog lika. 

Ona uloga koju je ovaj lik poneo na kraju je nešto zaista neočekivano i brilijantno. Japanci ne bi bili Japanci kada bi vam servirali stoprocentno jasnu priču. Uprkos tome, ovaj film nije konfuzan ali je cela priča neverovatno dobro zamršena. On vas vodi jednim putem gde možete imati mnogo očekivanja i onda shvatite da je u pitanju nešto što vam ne bi palo na pamet u tri života. Baš u tome je snaga ovog filma, što se transformiše iz scene u scenu u dramu, u horor, u psihološki triler, u misteriju i to radi na spektakularno dobar način. Na kraju nam film nudi nešto što je genijalno šokantan kraj, nešto što je neočekivana završnica i rešenje misterije za koju nismo znali ni da postoji. Jednostavno, danas je teško skriti nešto od iskusnog gledaoca. Ovaj pristup je nešto genijalno. 

Donekle me je taj kraj podsetio na Audition koji što pre moram reprizirati jer sam sve sigurniji da je taj film mnogo bolji od onog kakvim sam ga predstavio. Ako možete da istrpite par udaraca u stomak, ako volite psihološki hororični triler, ovo nikako ne smete propustiti. Ovo je jedinstveni "mind trip", ovo je jedinstvena priča koja se ne zaboravlja, ovo je prvoklasni šok koji će vam se urezati duboko u pamćenje.

Zanimljivosti:
Kuća koja je korišćena u filmu je prava. Režiser je od vlasnika tražio dozvolu da snima film u njoj. Prvi film Miyazaki Masumi posle deset godina pauze.

Naj scene:

Razotkrivanje...

Moja ocena: 8/10