Dread (2009)

Žanr: Drama | Horor | Triler
Režija: Anthony DiBlasi
Glumci: Jackson Rathbone, Hanne Steen, Laura Donnelly...

Priča:
Tri studenta pokreću projekat koji treba da se bavi ljudskim strahovima.

Moj osvrt:
Pitanje koje sam zaboravio da postavim kada sam pisao o Midnight Meat Train mogu da postavim i ovde: Koliko je od ljubitelja horora kojima se ne sviđa ovaj film zapravo pročitalo nešto od Barkera. Ako volite horor, morate znati ko je Barker, ako znate ko je Barker i volite njegove priče, ovaj film je pun pogodak. Midnight Meat Train je odlična ekranizacija istoimene Barkerove priče iz prve Knjige Krvi. Book of Blood je primer kako ne treba ekranizovati Barkera, mada za Book of Blood se trebalo žestoko potruditi s obzirom koliko je ta priča kratka, ali ljudi koji su pravili Dread su pokazali kako se to radi. 

Likovi iz filma ne spadaju u grupu retarda za koje jedva čekate da skončaju (House of Wax (2005), Lake Dead, Hostel 2, The Divide...) već su to obični ljudi sa skoro pa običnim problemima. To nismo navikli da gledamo u hororima tako da odmah mogu da kažem da je ovaj pristup odličan potez. Neki od likova odlučuju da naprave studiju o strahu. To nije usputni projekat koji služi da likovi upadnu u nevolje već ta odluka pretvara ceo film u jednu odličnu studiju o strahu. 

Bukvalno sat vremena filma ćete gledati te obične likove i upoznaćete sve njihove probleme i strahove. Ono što je vrhunski, to nisu strahovi tipa "plašim se baba roge" ili "doćiće mi Fredi Kruger u san" ili "JK će mi pevati na svadbi"... To su obični ljudski strahovi i iznad svega opake lične traume. Kako je tek to sjajna ideja, braćo i sestre. Zamislite nešto što vas užasno plaši, neku vašu traumu ili realni strah... i onda zamislite da se to ostvari. 

Jedini problem koji sam imao sa filmom je što tih prvih sat vremena nisam kontao čemu sve to. I onda je počelo braćo i sestre. Jedan od likova je odlično prostudirao traume ostalih i odlučio je da ih baci na test. Tu imamo seriju vrhunski jezivih ideja. Što je najbolje, taj zao lik ne radi to iz čistog hira, već nam je odlično servirana i njegova priča tako da su svi njegovi potezi utemeljeni. Film ima opako velika muda iz više razloga. Videćete bukvalno sve, nema laži, nema prevare, nema skrivanja. Sve bljuvotine, sve brutalnosti, sve će vam se  u solidnim efektima odvijati ispred očiju, a što je najbolje, to nisu brutalnosti radi brutalnosti i bljuvotine radi bljuvotina. Sve to ima temelj, ima svrhu i sve ostavlja utisak. 

Ovo je sigurno jedna od najboljih ekranizacija Barkera. Zaista me je obradovala vest da će DiBlasi biti zadužen za ekranizaciju jedne od najboljih Barkerovih priča, Bluz Svinjske Krvi jer ovim me je čovek kupio. Jedina veća zamerka mi je glavni lik koji povremeno deluje odsutan ili čak i veseo kada to ne treba da bude, ali to ne smeta u tolikoj meri. Dread je jedna odlična studija o strahu koja će biti poslastica pravim hororistima. Hektolitri krvi, nepotrebne brutalnosti, gomile gadosti bez mozga nisu horor. To je samo jeftin način da se kupe takozvani horor fanovi. Nešto ovako pametno, nešto ovako realno jezivo, nešto ovako mudadžijski napravljeno jeste horor. Braćo i sestre, vi koji ste kao i ja zaljubljenik ovog žanra, uživajte.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenoj priči Klajva Barkera koja je objavljena u drugoj Knjizi Krvi.

Naj scena:

Vrhunski jeziva poslednja scena

Moja ocena: 7/10

Chasing Sleep (2000)

Kod nas nazvan: Nesanica
Žanr: Triler | Misterija | Horor
Režija: Michael Walker
Glumci: Jeff Daniels, Molly Price, Ben Shenkman ...

Priča:
Čovek se budi i shvata da se njegova žena nije vratila kući. On se bori da shvati njeno odsustvo.

Moj osvrt:
Klasičan primer kako za male pare napraviti odličan film i sjajan psihološki triler. Ovo je još jedno od malih remek-dela za koja mnogi ne znaju. Sve vreme gledamo jednog čoveka kako se bori sa pitanjem nestanka supruge ali i sa nesanicom. Radnja filma se odvija donekle sporo ali to je urađeno na vrhunski način. Recimo pričao sam o filmu First Born gde ceo film čekate da se nešto desi. Bukvalno ceo film se odvija bez ikakvih naznaka šta je njegov cilj, dok ovde svakog momenta dobijamo po nešto. 

Recimo imamo pitanje nestanka te žene. Sa te strane imamo jednu detektivsku priču i konstantno nam se servira nešto bitno za taj nestanak. Pošto sam već napisao da je ovo psihološki triler, iako vam to možda neće izgledati tako, ovaj detektivski deo nije centralna priča filma. Centralna priča je psihološka borba glavnog lika. Pre svega, imamo gomile pitanja koja nastaju nestankom njegove žene. Potom, u filmu nam se prikazuje gomila čudnih stvari. Te čudne stvari i prilično neobične scene užasno podsećaju na Linčova ostvarenja, tako da će ljubiteljima tog režisera ovaj film veoma prijati. 

Kada su te scene u pitanju, odlično je iskorišćena nesanica glavnog lika, tako da te scene neće biti samo čudno umišljanje već ćete videti manifestaciju strahova i problema. Neke od tih scena su zaista morbidne i neće baš prijati svačijem stomaku, ali sa druge strane, one su veoma efektne. Ni posle gledanja filma, neke stvari vam neće biti baš najjasnije, ali verujem da ćete ono glavno shvatiti. Možete potražiti i tumačenja, po internetu ih ima gomila, i što je najbolje, svako objašnjenje koje je dao neko ko se razume u filmove je odlično. Ja opet volim to da shvatim na svoj način tako da u komentarima možemo preneti utiske i tumačenja jedni drugima. Film celom dužinom ima neku turobnu i depresivnu atmosferu i to je praktično jedina odbojna stvar u njemu. Ipak, za ovu tematiku, ta atmosfera je dovedena do savršenstva. 

A sada ono glavno. Film na svojim leđima nosi nepravedno zapostavljani i večito potcenjeni Džef Danijels. Njegova gluma u ovom filmu spada u one vrhunske. Da je on omanuo, sve bi ovo palo u vodu. Ovako film dobija na značaju i ja mu sa zadovoljstvom dajem i ocenu više nego što bi mu dao da je ova gluma za trunku lošija. Ako vam ne smeta turobna atmosfera i nešto sporiji ritam, siguran sam da ćete uživati u ovom sjajnom psihološkom trileru i u vrhunskoj glumi Džefa Danijelsa.

Zanimljivosti:
Džef Danijels je ceo film bos.

Naj scene:

Manifestacije koje kriju i neke odgovore na bitna pitanja.

Moja ocena: 7/10

Hellbound: Hellraiser II (1988)

Žanr: Horor | Triler
Režija: Tony Randel
Glumci: Doug Bradley, Ashley Laurence, Imogen Boorman...

Priča:
Kristi je posle smrti svoje porodice završila u bolnici. Doktor opsednut okultnim, oživljava Džuliju i oslobađa Cenobite...

Moj osvrt:
Prvi Hellraiser je sigurno jedan od najboljih i najznačajnijih horora ikada. Radnja tog filma se najvećim delom dešava u našem svetu i verujem da se svako ko je bio zadovoljan ovim ostvarenjem pitao kako li izgleda svet iz kog dolaze Cenobiti. Upravo ovde ćete dobiti odgovor na to pitanje. Iskreno, pomišljao sam da će najveći deo tog sveta biti prepun raznoraznih brutalnosti i da će se sve zasnivati na tome. To nije bio slučaj. Ovde imamo odličnu priču o tom svetu i svet je osmišljen veoma dobro. Možda se to neće svideti nekom ali beskrajni višedimenzionalni lavirinti su za mene odlična stvar. Zamislite osobu koja je u lavirintu ovog jezivog sveta i koja traži izlaz i uvidećete snagu ove ideje. 

Druga i veoma bitna stvar je objašnjenje kako nastaju Cenobiti. Iskreno, to je nešto što me i  nije zanimalo ali ta ideja jeste ovde vrhunski osmišljena. Pre svega ako se pođe od osobe koja postaje Cenobit, sve to savršeno pije vodu. E tu upravo leži i slabost ovog filma. Pinhead (vođa Cenobita) je sigurno jedna od najvećih horor ikona. Povezivanje njega sa ljudima mi je nekako prikazalo slabost tog lika. Ipak je on nešto zastrašujuće. Zbog toga, njegova sudbina mi je ovde delovala antiklimaktično na ceo film. Ok, shvatam da je moralo tako, on je shvatio ko je zapravo i mora da bude ponovo rođen kao Cenobit, ali nekako mi je to pokvarilo utisak. Takođe, zbog svega toga što Pinhead nosi sa sobom, zaista je premalo vremena dobio na ekranu. 

Van toga, nemam nikakvih zamerki. U početku mi se nije svidela ideja o uskrsnuću Džulije jer mi taj lik nije delovao toliko ubedljiv da bi trebao biti u drugom filmu, ali taj utisak je pogrešan. Ja ne znam šta se desilo sa ovom glumicom, ali Kler Higins koja tumači Džuliju, za razliku od prvog filma, ovde zaista deluje kao fatalna žena i savršeno odgovara ulozi. Sve pohvale za nju, kao i za novonastajućeg jezivog Cenobita. Od pozitivaca imamo ponovo slatkicu Ešli Lorens i jednu devočicu čija je uloga rešavanje zagonetki. Njen lik mi je bio prilično zanimljiv jer tako treba se koristi sporedni lik u filmu. Klasičan primer kako to ne treba videli smo u rimejku Borbe Titana gde se jedan lik pojavi ni iz čega, objasni šta treba i ponovo nestane. Srećom, ovde su scenaristi ljudi koji razmišljaju tako da je rezultat zaista dobar film. 

Mnogi kukaju na slabe efekte i u prvom i u drugom Hellraiseru. Meni su ti stariji efekti draži nego današnji prenadrkani CGI. Nekako mi imaju više šmeka neko nešto što je očigledan proizvod računara. Slažem se da danas i bez računara mogu da naprave bolje efekte od ovih, ali je pitanje da li mogu da naprave bolje filmove. Posle dva odgledana Hellraisera, prilično sam zadovoljan kvalitetom koji sam video tako da ću rado nastaviti sa praćenjem ovog serijala.

Zanimljivosti:
Endru Robinson je odbio da reprizira svoju ulogu. Kenet Kranam je povredio vrat tako da je samo jedan dan bio pod maskom Cenobita. Ostalim danima je korišćen statista. Zvuk koji je Leviatan pravio u filmu je morzeov kod za reč "Bog".

Naj scena:

" Your suffering will be legendary, even in hell! "

Moja ocena: 7/10

The Reef (2010)

Kod nas nazvan : Greben
Žanr: Horor | Triler
Režija: Andrew Traucki
Glumci:  Damian Walshe-Howling, Gyton Grantley, Adrienne Pickering ...

Priča:
Petoro ljudi kreće na krstarenje. U nezgodi, njihova jahta je uništena i oni se odlučuju na plivanje dugo 20-tak kilometara kako bi došli do kopna.

Moj osvrt:
Ovi Australijanci ne odustaju. Ovo je još jedna njihova "istinita priča". Posle polovičnog Wolf Creek-a, sasvim zadovoljavajućeg ali ne toliko kvalitetnog The Tunnel i odličnog Black Water, dolazi nam do sada najlošija među istinitim pričama, The Reef. Black Water je sjajno pokazao kako se pravi napeta atmosfera. The Reef je mogao donekle da dosegne taj neki kvalitet u tom segmentu, ali postoji gadan problem. 

Kada pravite napetu atmosferu, ne davite tu scenu 10 minuta. Kada napetost dostigne vrhunac, ili ohladite ili šokirate gledaoca. Šta se ovde dešava, scena postaje napeta, scena je i dalje napeta, scena traje, i traje, i traje, i traje i scena postane toliko dosadna da vas baš briga šta će se dogoditi. Što je najgore, većina takvih scena se ovde završi ćorkom. Sledeća stvar koja je veoma neophodna je ljubavna priča. Prva stvar koja me obično zanima u filmovima sa napadom životinja je da li će par koji se rastao zbog nekih tamo nejasnih problema ponovo biti zajedno. Prosto ne mogu da dočekam onaj momenat kada će u vrhuncu napetosti i tragedije jedno drugom reći "Volim te". To kada čujem, krećem sa bakljadom i padam u sevdah jer sam ubeđen da će ljubav ovo dvoje da pobedi sve nedaće. ("Mardž, ako nisi shvatila, bio sam sarkastičan"). 

Kako upoznate likove, znaćete ko će kojim redom biti pojeden, znaćete čak i kako će ko biti pojeden, ili par minuta pre nego što se to desi ili par minuta po početku filma. I najiritantnija stvar, kada bi se te scene isekle iz filma, dobili bi barem pola sata scena kako lik stavlja naočari i kreće da izvidi šta ima pod vodom. Takođe, ajkulu ćete videti posle skoro pedesetak minuta a sve ukupno je nećete videti ni 2,3 minuta. Takođe, od brutalnosti samo ćete videti krv i to je to. Sami procenite da li je to ok ili ne. Evo sada nekoliko pozitivnih stvari. Način na koji je film sniman je vrhunski. Ljudi su u vodenoj nedođiji i kamera je neretko u nivou vode. Ta nepreglednost je zaista mogla biti dobro iskorišćena u rukama nekog ko bi znao da napravi napetu atmosferu. Ovako imamo samo male momente paranoje koji su zaista dobri. 

Druga stvar je izgled ajkule. Koliko sam ja primetio, ona nije plod specijalnih efekata i grdosija zaista izgleda jezivo. Dopadaju mi se i scene u kojima ona kruži oko plena, ali su te scene loše isečene i slabo odrađene. Non stop lik proverava gde je ajkula, ona ode, taman on kaže "otišla je", ona se pojavi i sve u krug. Sve u svemu, ne mogu da kažem da sam nezadovoljan ovim filmom, ali je propuštena prilika da se napravi nešto znatno bolje. Nije moralo biti u rangu Black Water, ali je moglo imati barem neki zadovoljavajući nivo.

Zanimljivosti:
Ajkule u filmu nisu plod specijalnih efekata. Zoe Nejlor je čitala dosta priča o preživljavanju kako bi se spremila za ulogu. Demijan Volš-Hauling je stao na kamenu ribu trećeg dana snimanja. Film je snimljen za pet nedelja.

Naj scena:

Zver se (napokon) pojavljuje

Moja ocena: 4/10