The Haunting in Connecticut (2009)

Kod nas nazvan: Posednuće u Konektikutu
Žanr: Drama | Horor | Triler
Režija: Peter Cornwell
Glumci: Virginia Madsen, Martin Donovan, Elias Koteas...

Priča:
Porodica je prisiljena da se preseli zbog lošeg zdravlja jednog od njih. Potom oni postaju svedoci čudnih događanja u kući koja je nekada bila mrtvačnica.

Moj osvrt:
Na samom početku nam serviraju da je ovo istinita priča što automatski u meni stvara averziju prema filmu. Imamo momka koji je teško bolestan i zbog njega porodica je prisiljena da se preseli u ovu kuću. Na samom početku film se bazira na onim brzim prepadajućim scenama. Moram priznati da su neke od njih zaista dobre. Problem je što su ih ovde toliko učestali da će one postati potpuno predvidive pa i dosadne. 

Druga stvar je sama priča, tj. istorija kuće. Teško bolesni klinac vidi neke stvari koje su se dešavale u kući ali i te vizije su totalno impotentne. Umesto da nam se prikaže nešto šokantno, iz čega bi videli neku jaču opasnost za ljude u kući, servira nam se ona klasična priča o uznemirenim duhovima. Ne znam kako to ljudima ne dosadi. Neko je tom duhu za života stiskao pastu od sredine, pa se on vraća da uznemirava tog istog lika ili neke koji obitavaju na mestu gde je on bio. Zbog toga nisam bio fasciniran izuzento cenjenim Devil's Backbone. Takođe, ovo je prvi film koji gledam da se bavio temom ektoplazme i te scene mi zbog specijalnih efekata deluju prilično jadno. 

Elem, ima ovde stvari koje su sasvim ok. Neke stvari iz te "istorije kuće" deluju prilično sablasno, na čelu sa fotografijama koje vidimo u filmu. Atmosfera koja okružuje ovu priču i činjenica da je u njenom centru momak kome još nije mnogo ostalo čine ovaj film sasvim gledljivim, ali ne mogu se oteti utisku da je ovo moralo bolje. Ono što mi se takođe ne dopada je po ko zna koji put primenjen sistem, "sve je gotovo - auuu vidi nije", pa nas onda očekuje neki "spektakl". 

Ceo film ima atmosferu laganog horora sa ne toliko sablasnih i fantastičnih scena. E to su sve batalili i servirali nam kraj prepun efekata, nazovi nekih poruka sa neubedljivim rezultatom cele priče zbog koga je ona činjenica da je ovo istinita priča teško vređanje inteligencije. Ako nemate šta bolje na meniju, onda ni ovo nije tako loše za jednom pogledati, ali ne očekujte bog zna šta.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenom dokumentarcu Discovery kanala i na priči o Al i Carmen Snedeker. Prva verzija ove priče se pojavila u knjizi "In A Dark Place: The Story of a True Haunting" koju je pisao Rej Garton. U originalnoj priči, u zavese je zatvorena Sara a ne Vendi. Ed Warren i Lorraine Warren koji su umešani u poznati Amitivil slučaj su istraživali ovu priču. Iako se u filmu kaže da je kuća ponovo izgrađena, tačna lokacija kuće se ne zna.

Naj scene:

Neke od "prepadalica"

Moja ocena: 5/10

The Omen (1976)

Kod nas nazvan: Predskazanje
Žanr: Horor | Misterija
Režija: Richard Donner
Glumci: Gregory Peck, Lee Remick, Harvey Stephens...

Priča:
Ocu saopštavaju da mu je dete umrlo na rođenju. Bez znanja majke, on prihvata drugo dete za koje kažu da mu je majka umrla na porođaju i da nema nikakvu rodbinu.

Moj osvrt:
Prema ovom filmu osećam strahopoštovanje. Bez ikakve sumnje, ovo je jedan od barem 5 najboljih horora ikada. Film otvara bez konkurencije najbolja horor muzička tema "Ave Satani" koju je komponovao Džeri Goldsmit. Ona vam na početku utera strah u kosti i napravi genijalan uvod za ono što sledi. Pre svega, odluka oca da prihvati tuđe dete kao svoje bez zanja majke bila je jeziva. Kada su već počele da se dešavaju čudne situacije vezane za dečaka, bilo je kasno. Kod tih čudnih situacija je napravljena odlična gradacija tako da je svaka sledeća sve čudnija, jezivija i šokantnija. Takođe, nema gubljenja vremena niti šablonskih, predvidivih scena kao u većini današnjih horora gde uzmu više od pola filma za pripremu nečega što će se desiti na kraju. 

Imamo i samu misteriju vezanu za poreklo dečaka kao i za tu nesrećnu noć kada je rođen. Bukvalno svaki podatak koji nam malo rasvetli deo te misterije donosi veliki šok i nevericu, i svaki od njih zaslužuje stojeće ovacije kako je dobro osmišljen. The Omen je izuzetno višeslojan film i nosi snažnu priču. Ona se ne bavi samo dečakom i porodicom koja ga je usvojila, već je svaki lik koji se pojavljuje genijalno iskarakterisan i nosi nešto novo. Čak i neki likovi koji ne uzimaju mnogo vremena na ekranu ostavljaju upečatljiv utisak i sjajno su utkani u priču. Sve ovo ne važi samo za likove već i za ideje. Ako ste mislili da je ideja u trećem delu Final Destination-a koja se sastoji od toga da se na fotografijama vide čudne senke i tragovi oko likova koji će nastradati, nadasve originalna i sjajna, ja vam kažem da je to jedna besramna krađa ideje koja postoji u ovom filmu. Tamo ona nije ni blizu dobro iskorišćena kao ovde. 

Bitna stvar za horor je i sama atmosfera. Ovde vam nije bitno da li se scene dešavaju po noći ili danu. I jedne i druge nose sablasnu sjajnu atmosferu. Ova Naj scena se dešava po danu i sve što ćete tu videti osim njenog šokantnog završetka je nevreme. Braćo i sestre, to nevreme tako sablasno deluje da uliva strah u kosti. Bukvalno svaka scena je savršeno odrađena. Od običnih scena u kojima se priča o glavnom problemu, preko sablasnih i čudnih scena nesreća, jezivog psa koji se pojavljuje, načina snimanja i pokreta kamere koji će vas pošteno isprepadati u jednoj sceni na groblju... Još kada to sve protkaš sa "Ave Satani" rezultat je nezamislivo jeziv. 

Svi znamo da ćemo u današnjim hororima teško naleteti na nekog glumca. Uglavnom su sve tinejdžeri koji se razumeju u glumu kao i režiseri tih filmova u horor. Kada mi u današnji horor dovedu nekog velikana kao što su nam u ovom filmu doveli Gregori Peka i Dejvida Vornera, možda ću početi i da ih smatram za ozbiljno. Braćo i sestre, ovo je film koji svakako morate odgledati. Ne postoji način da vam prenesem koliko je on dobar pa sve i da napišem hiljadu puta duži tekst od ovoga. Što je najbolje, na svako sledeće gledanje on sve više oduševljava. Genijalna, snažna, inteligentno smišljena jeziva priča, neponovljiva atmosfera, savršene scene, najbolja horor tema ikada, serija fenomenalnih šokova, vrhunska gluma... čista desetka i po mom mišljenju, najbolje što je horor dao.

Zanimljivosti:
Da bi naterali babune u zoološkom vrtu da napadnu automobil, prvo su bebu babuna uneli unutra ali babuni nisu reagovali, ali kada su glavnog babuna zatvorili, ostali babuni su poludeli. Kada akvarijum pada na pod, mrtva sardina koja je obojena kao zlatna ribica je iskorišćena jer Doner nije želeo ubiti pravu ribicu. 

Da bi se film bolje promovisao, pretpremijera je bila 6. juna 1976. Publika je bila prestravljena jer je datum sadržao tri šestice. Pek je pristao na smanjenje plate ali je u njegovom ugovoru stajalo da dobija 10% od zarade filma tako da je ovo njegova najveća zarada u karijeri. Harvi Stivens koji glumi Damiena je zapravo plav ali je režiser zahtevao da mu kosu oboje u crno. "Večno more" koje otac Brenan pominje nije biblijski izraz već je napisan za potrebe filma. Teri Volš koji je bio dubler Dejvida Vornera je zadobio teške povrede u sceni sa napadom pasa iako se temeljno pripremio za nju. U sceni kada Pekov lik ide da poseti ženinog psihijatra, vidi se senka obrnutog krsta na stolu.

Naj scena:

U mnoštvu zaista genijalnih scena, za dlaku ispred svih je sudbina nesrećnog sveštenika.

Moja ocena: 10/10

The Masque of the Red Death (1964)

Kod nas nazvan: Maska Crvene Smrti
Žanr: Horor
Režija: Roger Corman
Glumci:  Vincent Price, Hazel Court, Jane Asher...

Priča:
Princ teroriše stanovnike lokalnog sela dok koristi svoj zamak kao utočište od Crvene Smrti koja se pojavila.

Moj osvrt:
Sam početak filma je takav da me je odmah kupio. Noć, šumovit proplanak, starica i misteriozni stranac upečatljivog glasa, potpuno obučen u crveno koji joj govori da je dan izbavljenja blizu. Brzo se upoznajemo sa glavnim negativcem, princom Prosperom koga glumi najveći među najvećima, njegovo visočanstvo Vinsent Prajs. To vam je dovoljno da znate da je gluma vrhunska. 

Prvi utisak je, pošto vidimo gomile surovosti koje proističu iz njegovog zla, da će ovo biti film prepun mučenja nevinih i film u kome će se sve scene zasnivati na tome da zlo ovog glavnog lika konstantno dolazi do izražaja. I tu sam se prevario. On je princ koji na svom dvoru, svim plemićima i bogatašima, pruža utočište od crvene smrti. E ovde već imamo nekoliko stvari za analizu. Prvo, ti bogataši, na čelu sa njim su članovi kulta koji obožava Satanu. Film se dosta dobro igra sa pitanjima Boga i Satane, kao i pitanjima vere. Svaki razgor o tome iznosi gomilu inteligentno sročenih stavova i prikazuje verovanje u svim svojim vrlinama i slabostima. Danas se to dosta isključivo radi. Naravno, to je ovde ubačeno u takvoj formi da će ljudi koji vole da uključe mozak dok gledaju film imati o čemu da razmišljaju, dok onim drugima to neće ni smetati jer ipak, ti razgovori su uvek ubačeni da proprate deo priče. 

S obzirom da je reč o kultu, jedina stvar koja je meni falila je neki upečatljiviji grupni obred, kako bi se to idolopoklonstvo Satani prikazalo na neki još mističniji i brutalniji način. Sledeća stvar je već pomenuto prinčevo zlo. U filmovima imate negativce zaslepljene zlom koje ih vodi i oni čine svakakve pizdarije bez nekog intelektualnog smisla. Princ Prosper je inteligentan a uz to je otelotvorenje istinskog zla. Naravno, Prajs je to izneo velemajstorski. E sada, poslastica. Crvena smrt je nešto što ovde podiže mnoga pitanja. 

Oni koji su već gledali film, složiće se da nepažljivom gledaocu to sve može delovati kao neka neizlečiva smrtonosna bolest a da je čovek koji je predstavlja samo simbol. Kada pogledate kraj, bezbroj pitanja se otvara. Za mene taj kraj predstavlja nešto kao veliki potop, kazna svetu ogrezlom u greh. Ali ako ta kazna očigledno ne dolazi od Boga u koga se u ovoj priči ne sumnja, šta onda stoji iza svega ovoga?

Zanimljivosti:
Prvi Kormanov film sniman u Engleskoj. On je to učinio zbog povoljnijih poreza u Britaniji. Esmeraldu, patuljastu ženu je zapravo igrala devojčica kojoj je odrasla glumica pozajmila glas. Film je rađen po priči Edgara Alana Poa. Preko dve milje hodnika je napravljeno za potrebe scene kada Džejn Ašer uplašeno beži kroz njih.

Naj scena:

"Sic transit gloria mundi"
Genijalni kraj koji otvara mnoga pitanja.

Moja ocena: 7/10

Mirrors (2008)

Kod nas nazvan: Ogledala
Žanr: Misterija | Horor | Triler
Režija: Alexandre Aja
Glumci: Kiefer Sutherland, Paula Patton, Amy Smart...

Priča:
Bivši detektiv počinje da radi kao noćni čuvar u uništenom šoping centru. Prve noći na poslu, on zatiče mnoštvo savršeno čistih i neoštećenih ogledala. Kolega mu objašnjava kako je prethodni stražar bio opsednut ogledalima. Nekoliko noći kasnije, on u ogledalima ugleda čudne stvari. Zbog njegove alkoholičarske prošlosti, niko ne želi da mu poveruje...

Moj osvrt:
Alexandre Aja nam je doneo novu i moram priznati odličnu verziju filma The Hills Have Eyes kao i Haute Tension, prilično cenjen film koji se spremam pogledati. Ovaj film nije rimejk ali užasno po konceptu podseća na The Ring. Takođe, vidi se i uticaj azijskih horora. Bez obzira na to, Aja nam nudi nešto što većina današnjih horor filmova nema. 

Pre svega, Aja nam nudi odličnog glavnog lika. Za taj aspekt, današnji horori ne mare. Skoro sam počeo da gledam Hostel 2 i morao sam da prekinem jer nisam mogao da verujem koliko scenarista može da prikaže glupim glavne likove za koje treba strahovati, i koliko taj isti scenarista gledaoca smatra za kompletnog idiota. Ovde imamo sjajan lik u odličnom tumačenju Kifera Saterlenda. Druga stvar koju nam Aja nudi, to je priča. U pomenutom Hostelu 2 toga nemamo. Samo je gomila gluposti nabacana kako bi nas sve to dovelo do tamo nekog mučenja. 

Nije problem u Hostel 2, njega samo uzimam kao primer, generalno većina današnjih filmova su takvi. Ovde imamo priču i misteriju koja se neće razjasniti do samog kraja, pa i tada nam ostaju još neka pitanja. Rešenje nam se ne servira s neba pa u rebra u nekom idiotskom ni iz čega obrtu (Dark Knights Rises) već imamo onaj postepeni način otkrivanja stvari, kao u The Ring. Ono što mi se dopada, film nije štedljiv na fantastičnim i horor scenama. Nema nekog velikog uvoda pri čemu bi onda sledila serija takvih scena već su one fino raspoređene u priči. Takođe, one nisu repetitivne pa nećete gledati istu stvar do iznemoglosti.

Ljubitelji nešto brutalnijih scena neće biti razočarani jer ih čeka nešto do sada neviđeno. Jedna od scena pred ogledalom neće nikog ostaviti ravnodušnog. Sve do samog kraja, utisak mi je bio da je ovo sasvim ok film a kraj je šlag na torti. Film je tako dobro priveden kraju da Mirrors najtoplije preporučujem svima.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Rumuniji u nezavršenoj Akademiji Nauka Nikole Čaušeskua. Film je trebao biti obrada južnokorejskog filma Into The Mirror ali se Aji nije svidela ta priča pa je odlučio zadržati samo neke ideje.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

The Hive (2008)

Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Peter Manus
Glumci: Tom Wopat, Kal Weber, Elizabeth Healey ...

Priča:
Kada mravi, ispoljavajući do sada neviđeno ponašanje, prekriju celo ostrvo, specijalni tim je pozvan da se sukobi sa njima.

Moj osvrt:
Ja razumem da ljudi ne znaju neke stvari o mravima, da ne znaju šta je binarni kod, da ne znaju neke stvari iz biologije ali ako praviš film, barem se informiši o nečemu odatle. O ovom filmu ne vredi nešto posebno pisati. Radnja vam je data, ja ću nabrojati nekoliko gluparija prve vrste, čisto da vidite o čemu se radi. Filmu neću dati 1 samo iz razloga što me je propisno nasmejao svojim glupostima i nije uspeo da me iznervira. 

Evo nekih od bisera: Recimo imamo situaciju u kojoj mrav ulazi čoveku u uho i u zavisnosti gde ga ujede utiče na njegov nervni sistem i njegove odluke. Potom, mravi se kreću u grupama, što i nije loša ideja, ali oblike koje oni formiraju mogao je da smisli samo neko bez dve čiste u glavi. Mislim, milijardu mrava formira ogromnog mrava koji nema nikakvu funkciju jer čoveka ujeda pojedinačni mrav. Zamislite, braćo i sestre, da imamo 20tak dobermana koji se popnu jedni na druge i formiraju veliko pseto. To bi im sigurno olakšalo kretanje, zar ne? No, to nije najgora stvar. 

Imamo scenu u kojoj velike grupe ovih životinjica ulaze i izlaze u kocku koja je naravno kreirana od njih samih. Kocka ima i unutrašnju strukturu tj podeljena je na mrežu manjih kocki. Mravi imaju sposobnost da svetlucaju. Tako da, pomoću tog mehanizma svetlucanja u kocki imamo situaciju kada mrav svetli ili ne. Ako već ne znate, verujem da ste čuli za binarni kod koji se sastoji od jedinica i nula. Mrav svetli - jedinica, mrav ne svetli-nula. Dakle, mravi ulaze u tu kocku i svetljenjem prenose binarni kod koji ustvari predstavlja informacije, tako da mravi formiraju od sebe jedan veliki računar. Ako ovo nije ideja za oskara, ja ne znam šta je. 

Što se otalih stvari tiče, priče, glume, likova, sve je to jadno pa negde i  ispodprosečno. "Čuvenim" ostvarenjima poput Mega Shark vs. Giant Octopus, Piranhocobra, Megalodon, Three Headed Shark Attack, Dinoshark, Sharktopus... slobodno dodajte i The Hive. Kao komedija, ovo bi vredelo nešto više. Ovako, kao i navedeni filmovi, može samo da vas fascinira količinom gluposti.

Zanimljivosti:
Evo još jedne greške: Jedan od likova koristi audio mikser da bi kontrolisao video monitor.

Naj scena:

Pomenuti računar.

Moja ocena: 2/10

The Breed (2006)

Žanr: Horor | Triler
Režija:  Nicholas Mastandrea
Glumci: Michelle Rodriguez, Oliver Hudson, Taryn Manning...

Priča:
Grupa ljudi mora da se suoči sa neočekivanim stanovnicima ostrva na koje su otišli da provedu vikend.

Moj osvrt:
Ovaj film mi je davno predložio poštovani čitalac i nekako sam se nećkao da ga pogledam sa obzirom na silne negativne komentare koje sam čitao o njemu. Sada kada sam pogledao, mogu reći da su ti komentari prestrogi. Film sigurno nije ništa posebno ali nije ni tako loš kakvim ga predstavljaju. Grupa ljudi koja odlazi negde bogu iza nogu gde nema telefonskog signala pri čemu će gadno da nadrljaju jeste šablonska priča, ali iskreno, ona je ovde zanemarljiva. 

Ovde nemamo deformisane degenerike, misteriozne ubice već nešto što odavno nisam video - besne pse. Dobro, ne baš besne ali pse na kojima je neko eksperimentisao i što je odlično oni nisu plod kompjuterske animacije. Ta priča je takođe bledunjava ali opet, ona je samo pozadina filma. Nisu se preterano bavili njome što je svakako pozitivna stvar. Obično su u ovakvim filmovima svi likovi šablonski. Za divno čudo, ovde imamo samo dva šablonaša i u isto vreme očajna glumca, jednog tamnoputog repera i jednog mudrosera čistunca. Ostalih troje su takvi da se kako tako možete vezati za njih. Još jedna pozitivna stvar je što su šablonski dijalozi svedeni na minimum. 

Postoji fina količina scena sa tim psima, neke su napete, neke sadrže preterivanja, ali pošto ovo nije ozbiljan film, ta preterivanja ne smetaju. Možda je previše onih situacija u kojima nešto pođe po zlu ali opet, ni to nije strašno. Jedan lik odlično barata lukom i strelom i za očekivati je preseravanja od scena u kojima će on ubijati te pse. Ono što mi se opasno dopalo je kako je završio taj njegov prvi pokušaj. Obratite pažnju na likove posle te situacije. U svim glupavim šablončinama od filmova svi bi se odmah okrenuli protiv tog lika bez obzira što je imao najbolje namere. Ovde sam poprilično bio zadovoljan njihovim reakcijama. 

Ono što mi se i nije naročito dopalo je reakcija ujedenih i njihova promena. Kao da su scenaristi nešto hteli a nisu baš znali šta tako da je to možda ostalo nedorečeno. Kada malo razmislim, možda je i bolje tako nego da su se ujedeni počeli pretvarati u ko zna šta.  Ima tu još poneki propust ali ovaj film se gleda iz zabave tako da ne bih uzimao te sitnice za zlo. Ono što je meni bilo najbezveznije uz dva pomenuta idiotska lika je poslednja scena koja je baš šablončina. Bilo je u filmu predvidivih stvari, ali ona je bila baš providna i jadna. U svakom slučaju, nije ovo naročito kvalitetan film ali nije ni nešto što bi bilo gubljenje vremena pogledati.

Zanimljivosti:
Glumci su 3-4 dana trenirali sa psima koji su korišćeni u filmu.

Naj scene:

Pretnja u šumi. Nekoliko finih, napetih scena

Moja ocena: 5/10