Tetsuo (1989)

Alternativni Naziv: Tetsuo, the Iron Man
Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Shin'ya Tsukamoto
Glumci: Kei Fujiwara, Tomorowo Taguchi, Nobu Kanaoka...

Priča:
Čovek kome je metal fetiš, koji je opsednut time da gura delove metala u svoje telo, pregažen je i vrlo verovatno ubjen od strane jednog japanskog trgovca koji je bio u vožnji sa devojkom. Trgovac polako shvata da ga obuzima neka čudna vrsta zaraze koja se manifestuje tako da se na njegovom telu pojavljuju delovi metala. Ta zaraza ne vodi u smrt već u totalnu psihofizičku transformaciju ovog lika.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nadam se da ste pročitali o čemu se radi u filmu jer ako niste dovoljno pažljivi, može da vam ta priča i promakne. Razlog zašto možda nećete biti dovoljno pažljivi ću navesti kasnije, a sada prvo pozitivne stvari. Priča mi se prilično svidela. Napraviti nešto ovako bolesno i to 1989. je za svaki respekt i pokazuje koliko je ovaj film išao ispred svog vremena. 

Što se tiče scena u kojoj lik gura sebi metal u telo, videćete samo jednu ali je dovoljno odvratna da ostavi trajan utisak. Kada su pak u pitanju scene gde se delovi čovekovog tela pretvaraju u parčad metala, moram da priznam da sam prijatno iznenađen tim efektima. Dobra stvar je to što to nije jednostavno pretvaranje mesa u metal već imamo tu raznorazne dodatke koji naravno predstavljaju vrlo opako oružje/oruđe. Već i sami znate kako Japanci umeju da smisle priču. Ona skoro nikada nije velika ali je opako dobra ideja. Setite se Ju-on filmova ili skoro komentarisanog Death Note-a. Te ideje su zaista vrhunske a nisu neko veliko mozganje. Tetsuo je sigurno jedinstven film. 

Što se tiče tog pretvaranja u nakazu, po mom mišljenju, gledano sa strane drame ovaj film nije uspeo da dostgne niti jedan od Fly filmova. Nemamo neku šansu da se vežemo za likove kao u tim filmovima pa ta njihova sudbina nije tako potresna. Poslednja od pozitivnih stvari koju ću pomenuti je muzika koja je svakako ispred svog vremena. E sada ono negativno. Braćo i sestre, u životu mi se nije desilo da nešto što ima vrhunsku ideju i dobru priču bude upropašćeno načinom na koji je snimljeno. Pre svega film je crno-beli. To mi nužno ne smeta ali zaista ne vidim razlog za tim ovde osim da se prikriju potencijalni propusti kod efekata. Najveća mana je način snimanja. Bukvalno ceo film se sastoji od krupnih planova. Kamera se sve vreme nenormalno drmusa i kada se na to doda krupni plan, u najvećem broju slučajeva nećete biti sigurni šta ste videli. 

Naredna negativna stvar je sledeće: sigrno znate one fazone kada snime jedan predmet ili jednu osobu na jednom mestu, pa prekinu snimanje pa je snime par metara dalje i sve tako. E sada zamislite gomile tih scena žestoko ubrzane, u krupnom planu sa kamerom koja se trese... Odvratno zar ne... ali to nije sve. Zamislite veliki broj tih seckajućih scena u krupnom planu, gde se kamera konstantno trese i pri čemu sve vreme čujete nesnosnu buku, što vrištanje što lupanje. E to je toliki problem da sam jedva uspeo da odgledam film do kraja. Bukvalno iz scene u scenu sam osećao sve veću nervozu i pitao se da li iko normalan može da kaže da je ovakav način snimanja zaista dobar izbor. Zaista šteta, da nije toga film bi od mene dobio barem dve ocene više. Nadam se da su u nastavcima donekle ispravili grešku...

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na dramskom komadu koji je pisao Shin'ya Tsukamoto i koji je prvi put izveden tokom njegovih studija pri čemu ga je on i režirao.

Naj scena: 

Konačni obračun

Moja ocena: 6/10