Necronomicon (1993)

Alternativni naziv: Necronomicon: Book of Dead
Žanr: Horor
Režija: Christophe Gans, Shûsuke Kaneko, Brian Yuzna
Glumci:  Jeffrey Combs, Tony Azito, Juan Fernández...

Priča:
Čuveni pisac H.P. Lavkraft traži knjigu Nekronomikon. On saznaje da se ona nalazi u staroj biblioteci i čuvaju je monasi. Potom, on prepisuje neke priče koje se odmotavaju pred njegovim očima.

Moj osvrt:
Da se razumemo, ako na ovo gledamo kao na nešto što je zasnovano na Lavkraftu, nećemo se baš usrećiti. Realno ja do sada nisam ništa gledao što je zasnovano na njegovim delima a da je približno dobro kao ona sama. Drago mi je da sam potpuno uspeo da isključim Lavkraftove priče iz glave jer sam u ovom filmu uživao. On se sastoji od četiri priče koje su režirala tri režisera. Prva je ona koja traje celim tokom filma a tiče se samog Lavkrafta. On pronalazi tu dobro čuvanu knjigu i što se tiče te priče nećemo videti nešto posebno osim opasnosti koju ta knjiga nosi. 

Ono što je sjajno, to su tri glavne priče koje Lavkraft prepisuje iz knjige. Dopalo mi se što su toliko različite, što su prilično maštovite i mogu vam reći, sadrže dobru količinu šoka. Prva priča je o liku koji je nasledio staru kuću od nekog svog pretka. On ubrzo saznaje za jezivu i tragičnu sudbinu koja je zadesila njegovog pretka kao i razloge zbog koga se to desilo. Ova priča se bavi oživljavanjem mrtvih i buđenju nečega mnogo užasnijeg. Ovde ćemo videti i čuvenog Cthulhu-a. Odlična stvar je što ovde nemamo današnj CGI pa su korišćene maske. Možda će nekom ovo delovati siromašno, niskobudžetno ali meni iskreno izgleda sjajno. 

Druga priča podseća na priče iz Zone Sumraka i lako bi mogla da se smesti u te serije. Radi se o liku koji je pronašao način da živi večno ali za to moraju da se obezbede jezivi uslovi i da se čine užasne stvari. Ako volite Zonu Sumraka, ova priča će vas svakako zadovoljiti. Sigurno je da ona ima predvidiv kraj ali postoji jedan sitan jeziv detalj koji svakako ne možete očekivati. Što se tiče treće priče, ona je definitivno najšokantnija od svih. Sporo se razvija što može nekom da smeta ali meni je ovo bila odlična priprema za najbolesniju ideju i najveći šok u filmu. 

Možda, da je od svake priče napravljen film, ne bi rezultat bio ovako dobar. Ovako se u priče moralo ubaciti samo ono najbitnije tako da gledalac neće imati prostora za dosadu. Rekoh, zanemarimo Lavkrafta na momenat, ovde imamo gotovo sve podvrste horora, imamo tri različite atmosfere u tri priče, imamo odlične ideje. Teško je ne biti zadovoljan time u ovom vremenu kada je horor spao na najniže moguće grane.

Zanimljivosti:
Režiser Shûsuke Kaneko nije znao ni reč engleskog kada je režirao ovaj film. Brajan Južna, režiser treće priče se pojavljuje u filmu kao sporedna uloga. On glumi taksistu koji čeka Lavkrafta. Kod nas u Srbiji je objavljena knjiga Necronomicon koja sadrži Lavkraftove priče. Mogu da se pohvalim da sam vlasnik jednog primerka. Svako ko ceni i voli Lavkrafta trebao bi imati to delo u svojoj biblioteci.

Naj scena:

Teško je odabrati ovu scenu. Svaka priča ima jednu ili više odličnih scena, ali zbog same atmosfere i momenta u kom se pojavio, ova pojava Cthulhu-a mi je možda ostavila najbolji utisak.

Moja ocena: 7/10

Blade (1998)

Kod nas nazvan: Blejd
Žanr: Akcija | Horor
Režija: Stephen Norrington
Glumci:  Wesley Snipes, Stephen Dorff, Kris Kristofferson...

Priča:
Polu-vampir, polu-smrtnik, ubijajući vampire postaje zaštitnik ljudske rase.

Moj osvrt:
Kao što sam već naglasio, nisam neki veliki fan Blejd filmova ali neću i ne želim da sporim kvalitet koji prva dva imaju. Treći ću da osporavam do zadnje trunke razuma. Ideja koja prati Blejda kao lika je sasvim ok. Ništa epohalno ali nema nekog preseravanja sa milijardu začkoljica koji dolaze, tipa, otporan je na sunčevu svetlost ali na sedmi maj prestupne godine koji pada u subotu a ne pada kiša, Blejd postaje smrtan. Hvala Bogu, toga su se klonili tako da je ta ideja o polu-vampiru sasvim dobra. 

Druga stvar koja radi posao u Blejdu je ta mešavina akcije i horora. Do sada su svi vampire ubijali nekim "kolac u grudi u po noći na groblju" metodama. Blejd ih tamani svojim arsenalom u scenama koje prijaju ako volite akciju. Sledeća dobra stvar je Blejdov asistent. Kris Kristofersonov lik zaista zaslužuje tu titulu. Obično su pomoćnici neki koji više smetaju ili sede negde u pozadini. Ovaj lik u sjajnom Kristofersonovom tumačenju zaslužuje punu pažnju. Dobar izbor glumaca zaokružuje i Stiven Dorf kao negativac. Uslovno rečeno mlad vampir, naložen na moć treba da bude takav kakvim ga je Dorf predstavio. 

E sada, evo malo stvari koje mi se ne dopadaju. CGI mi je prejadan. Od pljuštanja krvi do raspadanja nekih spodoba, sve izgleda prilično jeftino. Druga stvar koja mi se ne dopada je finale. Ceo film gradiš opakog negativca od Dorfa pri čemu gledalac očekuje spektakularnu završnicu sa gomilom pizdarija i na kraju nam serviraš nešto polumudno. Ne ide to tako. Treća stvar je jedan od najjadnijih fazona vezanih za vampire a to je da ih od sunčeve svetlosti štiti krema za sunce. To mi je u jednom momentu upropastilo ugođaj filma da moram to da uporedim sa saznanjem o čemu refren čuvenog Billy Jean Majkla Džeksona peva. Grandovski refren - jadna ideja vezana za vampire. 

Ali kao što bih tu pesmu mogao slušati još mnogo puta, tako bih i Blejda mogao gledati. Naravno ovo se odnosi na prva dva dela pri čemu mi je drugi nešto bolji. U svakom slučaju Blejd ima vernu armiju fanova i ima kvalitet zbog kog ga vredi pogledati.

Zanimljivosti:
LL Cool J je bio originalni izbor za Blejda. Vampirsku bibliju nazivaju "The Book of Erebus". Erebus je bog noći u grčkoj mitologiji.  Blejd vozi Dodge Charger iz 1968.

Naj scena:

Scena u kojoj upoznajemo Blejda.

Moja ocena: 6/10

Premature Burial (1962)

Žanr: Drama | Horor | Misterija
Režija: Roger Corman
Glumci: Ray Milland, Hazel Court, Richard Ney ...

Priča:
Umetnik se polako udaljava od svoje žene a opsesija da će biti živ sahranjen postaje sve veća.

Moj osvrt:
Do sada sve Kormanove ekranizacije Poa koje sam gledao, bile su odlične. Postoji još jedna bitna stvar u svemu tome, sve ekranizacije koje sam gledao imale su najveću ikonu horora, Vinsenta Prajsa. Što se tiče ovog filma, ideja mi se prilično dopada. Čovek koji smatra da je njegov otac bio živ sahranjen jer je čuo očev glas iz grobnice posle sahrane, doživeo je da vidi još jedan sličan slučaj što ga je skroz poremetilo. On postaje opsednut da će biti živ sahranjen. Tu je film obećavao da će ponuditi gomilu bolesnih i napetih stvari. U principu, glavna stvar je psiha tog čoveka koji polako gubi razum i tu ovaj film doživljava pad. 

Ne kritikujem Milanda kao glumca, ali kada treba prikazati opsednutost, ludilo i nestabilno mentalno stanje lika, tu Prajs nema konkurenciju. Miland deluje kao da mu je dosadno, kao da mu se spava i povremeno deluje besno kada to najmanje očekujemo. Zbog tako bledunjavog lika koji ne uspeva kao Prajs da svu pražnju okrene sebi pa bi pored njega i takva zabluda od glumca kao Orladno Blum delovao podnošljivo, gledalac prilično skreće pažnju kao ostalim likovima i glavni problem je što se onda lako uvidi rešenje misterije. Srećom njegovu suprugu glumi prelepa Hejzel Kort, tako da skretanje pažnje sa glavnog lika i nije tako teško palo. 

Ono što je najgore, rešenje misterije nam se nudi previše puta. Dobra ideja je izvedena slabašno i nije nam pružila puno šokova iako je imala dosta potencijala. Pogotovu kada je glavni lik sebi sagradio grobnicu iz koje može izaći na milion načina. Tek tu sam očekivao da se ta lokacija iskoristi za neke veoma napete scene ali od toga nije bilo ništa. Ono što je u prethodnim Kormanovim filmovima bilo genijalno, to je scenografija, ali ona u ovoj priči skoro da je i nebitna. Za ovu priču uopšte nije bitno što glavni likovi žive u starom zamku okruženim maglovitim poljima prepunim grobova i sablasnog drveća. Čemu to služi u psihološkom hororu osim da lepo izgleda, nisam uspeo da otkrijem. 

Niti sam video ludilo kao u npr. genijalnom Pit and The Pendulum, niti sam video šok kao u njemu, nijedna ideja nije skroz iskorišćena, Miland nije uspeo da dostavi ono što se u ovoj ulozi očekivalo... Daleko od toga da je ovo loše, ali daleko od toga da sam naročito i zadovoljan. Ovako neiskoristiti dobru priču i ideju može samo da rezultira prosečnim filmom.

Zanimljivosti:
Poslednji film Heder Ejndžel. Korman je odlučio da ne snima film u saradnji sa American International Pictures. Pošto je Prajs bio pod ugovorom sa njima, Korman se odlučio za Rej Milanda kao glavnog glumca.

Naj scena:

Prikazivanje izgrađene grobnice. Odlična scena koja obećava mnogo. Nažalost, sramotno je neiskorišćeno sve iz nje.

Moja ocena: 5/10

The Haunting in Connecticut (2009)

Kod nas nazvan: Posednuće u Konektikutu
Žanr: Drama | Horor | Triler
Režija: Peter Cornwell
Glumci: Virginia Madsen, Martin Donovan, Elias Koteas...

Priča:
Porodica je prisiljena da se preseli zbog lošeg zdravlja jednog od njih. Potom oni postaju svedoci čudnih događanja u kući koja je nekada bila mrtvačnica.

Moj osvrt:
Na samom početku nam serviraju da je ovo istinita priča što automatski u meni stvara averziju prema filmu. Imamo momka koji je teško bolestan i zbog njega porodica je prisiljena da se preseli u ovu kuću. Na samom početku film se bazira na onim brzim prepadajućim scenama. Moram priznati da su neke od njih zaista dobre. Problem je što su ih ovde toliko učestali da će one postati potpuno predvidive pa i dosadne. 

Druga stvar je sama priča, tj. istorija kuće. Teško bolesni klinac vidi neke stvari koje su se dešavale u kući ali i te vizije su totalno impotentne. Umesto da nam se prikaže nešto šokantno, iz čega bi videli neku jaču opasnost za ljude u kući, servira nam se ona klasična priča o uznemirenim duhovima. Ne znam kako to ljudima ne dosadi. Neko je tom duhu za života stiskao pastu od sredine, pa se on vraća da uznemirava tog istog lika ili neke koji obitavaju na mestu gde je on bio. Zbog toga nisam bio fasciniran izuzento cenjenim Devil's Backbone. Takođe, ovo je prvi film koji gledam da se bavio temom ektoplazme i te scene mi zbog specijalnih efekata deluju prilično jadno. 

Elem, ima ovde stvari koje su sasvim ok. Neke stvari iz te "istorije kuće" deluju prilično sablasno, na čelu sa fotografijama koje vidimo u filmu. Atmosfera koja okružuje ovu priču i činjenica da je u njenom centru momak kome još nije mnogo ostalo čine ovaj film sasvim gledljivim, ali ne mogu se oteti utisku da je ovo moralo bolje. Ono što mi se takođe ne dopada je po ko zna koji put primenjen sistem, "sve je gotovo - auuu vidi nije", pa nas onda očekuje neki "spektakl". 

Ceo film ima atmosferu laganog horora sa ne toliko sablasnih i fantastičnih scena. E to su sve batalili i servirali nam kraj prepun efekata, nazovi nekih poruka sa neubedljivim rezultatom cele priče zbog koga je ona činjenica da je ovo istinita priča teško vređanje inteligencije. Ako nemate šta bolje na meniju, onda ni ovo nije tako loše za jednom pogledati, ali ne očekujte bog zna šta.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenom dokumentarcu Discovery kanala i na priči o Al i Carmen Snedeker. Prva verzija ove priče se pojavila u knjizi "In A Dark Place: The Story of a True Haunting" koju je pisao Rej Garton. U originalnoj priči, u zavese je zatvorena Sara a ne Vendi. Ed Warren i Lorraine Warren koji su umešani u poznati Amitivil slučaj su istraživali ovu priču. Iako se u filmu kaže da je kuća ponovo izgrađena, tačna lokacija kuće se ne zna.

Naj scene:

Neke od "prepadalica"

Moja ocena: 5/10

The Omen (1976)

Kod nas nazvan: Predskazanje
Žanr: Horor | Misterija
Režija: Richard Donner
Glumci: Gregory Peck, Lee Remick, Harvey Stephens...

Priča:
Ocu saopštavaju da mu je dete umrlo na rođenju. Bez znanja majke, on prihvata drugo dete za koje kažu da mu je majka umrla na porođaju i da nema nikakvu rodbinu.

Moj osvrt:
Prema ovom filmu osećam strahopoštovanje. Bez ikakve sumnje, ovo je jedan od barem 5 najboljih horora ikada. Film otvara bez konkurencije najbolja horor muzička tema "Ave Satani" koju je komponovao Džeri Goldsmit. Ona vam na početku utera strah u kosti i napravi genijalan uvod za ono što sledi. Pre svega, odluka oca da prihvati tuđe dete kao svoje bez zanja majke bila je jeziva. Kada su već počele da se dešavaju čudne situacije vezane za dečaka, bilo je kasno. Kod tih čudnih situacija je napravljena odlična gradacija tako da je svaka sledeća sve čudnija, jezivija i šokantnija. Takođe, nema gubljenja vremena niti šablonskih, predvidivih scena kao u većini današnjih horora gde uzmu više od pola filma za pripremu nečega što će se desiti na kraju. 

Imamo i samu misteriju vezanu za poreklo dečaka kao i za tu nesrećnu noć kada je rođen. Bukvalno svaki podatak koji nam malo rasvetli deo te misterije donosi veliki šok i nevericu, i svaki od njih zaslužuje stojeće ovacije kako je dobro osmišljen. The Omen je izuzetno višeslojan film i nosi snažnu priču. Ona se ne bavi samo dečakom i porodicom koja ga je usvojila, već je svaki lik koji se pojavljuje genijalno iskarakterisan i nosi nešto novo. Čak i neki likovi koji ne uzimaju mnogo vremena na ekranu ostavljaju upečatljiv utisak i sjajno su utkani u priču. Sve ovo ne važi samo za likove već i za ideje. Ako ste mislili da je ideja u trećem delu Final Destination-a koja se sastoji od toga da se na fotografijama vide čudne senke i tragovi oko likova koji će nastradati, nadasve originalna i sjajna, ja vam kažem da je to jedna besramna krađa ideje koja postoji u ovom filmu. Tamo ona nije ni blizu dobro iskorišćena kao ovde. 

Bitna stvar za horor je i sama atmosfera. Ovde vam nije bitno da li se scene dešavaju po noći ili danu. I jedne i druge nose sablasnu sjajnu atmosferu. Ova Naj scena se dešava po danu i sve što ćete tu videti osim njenog šokantnog završetka je nevreme. Braćo i sestre, to nevreme tako sablasno deluje da uliva strah u kosti. Bukvalno svaka scena je savršeno odrađena. Od običnih scena u kojima se priča o glavnom problemu, preko sablasnih i čudnih scena nesreća, jezivog psa koji se pojavljuje, načina snimanja i pokreta kamere koji će vas pošteno isprepadati u jednoj sceni na groblju... Još kada to sve protkaš sa "Ave Satani" rezultat je nezamislivo jeziv. 

Svi znamo da ćemo u današnjim hororima teško naleteti na nekog glumca. Uglavnom su sve tinejdžeri koji se razumeju u glumu kao i režiseri tih filmova u horor. Kada mi u današnji horor dovedu nekog velikana kao što su nam u ovom filmu doveli Gregori Peka i Dejvida Vornera, možda ću početi i da ih smatram za ozbiljno. Braćo i sestre, ovo je film koji svakako morate odgledati. Ne postoji način da vam prenesem koliko je on dobar pa sve i da napišem hiljadu puta duži tekst od ovoga. Što je najbolje, na svako sledeće gledanje on sve više oduševljava. Genijalna, snažna, inteligentno smišljena jeziva priča, neponovljiva atmosfera, savršene scene, najbolja horor tema ikada, serija fenomenalnih šokova, vrhunska gluma... čista desetka i po mom mišljenju, najbolje što je horor dao.

Zanimljivosti:
Da bi naterali babune u zoološkom vrtu da napadnu automobil, prvo su bebu babuna uneli unutra ali babuni nisu reagovali, ali kada su glavnog babuna zatvorili, ostali babuni su poludeli. Kada akvarijum pada na pod, mrtva sardina koja je obojena kao zlatna ribica je iskorišćena jer Doner nije želeo ubiti pravu ribicu. 

Da bi se film bolje promovisao, pretpremijera je bila 6. juna 1976. Publika je bila prestravljena jer je datum sadržao tri šestice. Pek je pristao na smanjenje plate ali je u njegovom ugovoru stajalo da dobija 10% od zarade filma tako da je ovo njegova najveća zarada u karijeri. Harvi Stivens koji glumi Damiena je zapravo plav ali je režiser zahtevao da mu kosu oboje u crno. "Večno more" koje otac Brenan pominje nije biblijski izraz već je napisan za potrebe filma. Teri Volš koji je bio dubler Dejvida Vornera je zadobio teške povrede u sceni sa napadom pasa iako se temeljno pripremio za nju. U sceni kada Pekov lik ide da poseti ženinog psihijatra, vidi se senka obrnutog krsta na stolu.

Naj scena:

U mnoštvu zaista genijalnih scena, za dlaku ispred svih je sudbina nesrećnog sveštenika.

Moja ocena: 10/10

The Masque of the Red Death (1964)

Kod nas nazvan: Maska Crvene Smrti
Žanr: Horor
Režija: Roger Corman
Glumci:  Vincent Price, Hazel Court, Jane Asher...

Priča:
Princ teroriše stanovnike lokalnog sela dok koristi svoj zamak kao utočište od Crvene Smrti koja se pojavila.

Moj osvrt:
Sam početak filma je takav da me je odmah kupio. Noć, šumovit proplanak, starica i misteriozni stranac upečatljivog glasa, potpuno obučen u crveno koji joj govori da je dan izbavljenja blizu. Brzo se upoznajemo sa glavnim negativcem, princom Prosperom koga glumi najveći među najvećima, njegovo visočanstvo Vinsent Prajs. To vam je dovoljno da znate da je gluma vrhunska. 

Prvi utisak je, pošto vidimo gomile surovosti koje proističu iz njegovog zla, da će ovo biti film prepun mučenja nevinih i film u kome će se sve scene zasnivati na tome da zlo ovog glavnog lika konstantno dolazi do izražaja. I tu sam se prevario. On je princ koji na svom dvoru, svim plemićima i bogatašima, pruža utočište od crvene smrti. E ovde već imamo nekoliko stvari za analizu. Prvo, ti bogataši, na čelu sa njim su članovi kulta koji obožava Satanu. Film se dosta dobro igra sa pitanjima Boga i Satane, kao i pitanjima vere. Svaki razgor o tome iznosi gomilu inteligentno sročenih stavova i prikazuje verovanje u svim svojim vrlinama i slabostima. Danas se to dosta isključivo radi. Naravno, to je ovde ubačeno u takvoj formi da će ljudi koji vole da uključe mozak dok gledaju film imati o čemu da razmišljaju, dok onim drugima to neće ni smetati jer ipak, ti razgovori su uvek ubačeni da proprate deo priče. 

S obzirom da je reč o kultu, jedina stvar koja je meni falila je neki upečatljiviji grupni obred, kako bi se to idolopoklonstvo Satani prikazalo na neki još mističniji i brutalniji način. Sledeća stvar je već pomenuto prinčevo zlo. U filmovima imate negativce zaslepljene zlom koje ih vodi i oni čine svakakve pizdarije bez nekog intelektualnog smisla. Princ Prosper je inteligentan a uz to je otelotvorenje istinskog zla. Naravno, Prajs je to izneo velemajstorski. E sada, poslastica. Crvena smrt je nešto što ovde podiže mnoga pitanja. 

Oni koji su već gledali film, složiće se da nepažljivom gledaocu to sve može delovati kao neka neizlečiva smrtonosna bolest a da je čovek koji je predstavlja samo simbol. Kada pogledate kraj, bezbroj pitanja se otvara. Za mene taj kraj predstavlja nešto kao veliki potop, kazna svetu ogrezlom u greh. Ali ako ta kazna očigledno ne dolazi od Boga u koga se u ovoj priči ne sumnja, šta onda stoji iza svega ovoga?

Zanimljivosti:
Prvi Kormanov film sniman u Engleskoj. On je to učinio zbog povoljnijih poreza u Britaniji. Esmeraldu, patuljastu ženu je zapravo igrala devojčica kojoj je odrasla glumica pozajmila glas. Film je rađen po priči Edgara Alana Poa. Preko dve milje hodnika je napravljeno za potrebe scene kada Džejn Ašer uplašeno beži kroz njih.

Naj scena:

"Sic transit gloria mundi"
Genijalni kraj koji otvara mnoga pitanja.

Moja ocena: 7/10

Mirrors (2008)

Kod nas nazvan: Ogledala
Žanr: Misterija | Horor | Triler
Režija: Alexandre Aja
Glumci: Kiefer Sutherland, Paula Patton, Amy Smart...

Priča:
Bivši detektiv počinje da radi kao noćni čuvar u uništenom šoping centru. Prve noći na poslu, on zatiče mnoštvo savršeno čistih i neoštećenih ogledala. Kolega mu objašnjava kako je prethodni stražar bio opsednut ogledalima. Nekoliko noći kasnije, on u ogledalima ugleda čudne stvari. Zbog njegove alkoholičarske prošlosti, niko ne želi da mu poveruje...

Moj osvrt:
Alexandre Aja nam je doneo novu i moram priznati odličnu verziju filma The Hills Have Eyes kao i Haute Tension, prilično cenjen film koji se spremam pogledati. Ovaj film nije rimejk ali užasno po konceptu podseća na The Ring. Takođe, vidi se i uticaj azijskih horora. Bez obzira na to, Aja nam nudi nešto što većina današnjih horor filmova nema. 

Pre svega, Aja nam nudi odličnog glavnog lika. Za taj aspekt, današnji horori ne mare. Skoro sam počeo da gledam Hostel 2 i morao sam da prekinem jer nisam mogao da verujem koliko scenarista može da prikaže glupim glavne likove za koje treba strahovati, i koliko taj isti scenarista gledaoca smatra za kompletnog idiota. Ovde imamo sjajan lik u odličnom tumačenju Kifera Saterlenda. Druga stvar koju nam Aja nudi, to je priča. U pomenutom Hostelu 2 toga nemamo. Samo je gomila gluposti nabacana kako bi nas sve to dovelo do tamo nekog mučenja. 

Nije problem u Hostel 2, njega samo uzimam kao primer, generalno većina današnjih filmova su takvi. Ovde imamo priču i misteriju koja se neće razjasniti do samog kraja, pa i tada nam ostaju još neka pitanja. Rešenje nam se ne servira s neba pa u rebra u nekom idiotskom ni iz čega obrtu (Dark Knights Rises) već imamo onaj postepeni način otkrivanja stvari, kao u The Ring. Ono što mi se dopada, film nije štedljiv na fantastičnim i horor scenama. Nema nekog velikog uvoda pri čemu bi onda sledila serija takvih scena već su one fino raspoređene u priči. Takođe, one nisu repetitivne pa nećete gledati istu stvar do iznemoglosti.

Ljubitelji nešto brutalnijih scena neće biti razočarani jer ih čeka nešto do sada neviđeno. Jedna od scena pred ogledalom neće nikog ostaviti ravnodušnog. Sve do samog kraja, utisak mi je bio da je ovo sasvim ok film a kraj je šlag na torti. Film je tako dobro priveden kraju da Mirrors najtoplije preporučujem svima.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Rumuniji u nezavršenoj Akademiji Nauka Nikole Čaušeskua. Film je trebao biti obrada južnokorejskog filma Into The Mirror ali se Aji nije svidela ta priča pa je odlučio zadržati samo neke ideje.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10